Kada govorimo o nastanku Američke mafije, solidna tačka polaska je naravno Sicilija. Među onima koji su krajem 19. veka bežali od gladi bilo je i onih koji su bežali od zakona, pa se tako stotine mafioza dokopalo obećane zemlje. Bande oformljene u Sjedinjenim Državama su prvenstveno delovale kao produžena ruka sicilijanske Mafije ali su u nadolazećim decenijama evoluirale u zaseban entitet koji je okupio i Italijane koji nisu bili sicilijanskog porekla.

Italijanska geta su iznedrila prve bitnije bande na prelazu iz 19. u 20. vek. Crna ruka je ime koje se ustalilo kao metod iznude, veoma popularan među Italijanima. Žrtva bi dobijala poruku sa simbolom crne šake i tekstom u kojoj su informacije o iznosu uplate i mesta primopredaje. Ukoliko se ne pojavi sa novcem, žrtva bi bila ubijena. Često se mafija i Crna ruka dovode u direktnu vezu ali ne treba ih mešati. Crna ruka jeste etiketirana kao banda ali bilo ih je mnoštvo i bukvalno svaki kriminalac koji se bavio iznudom i ucenom označen je kao “crnorukac” – bez obzira da li je delovao sam ili kao deo veće organizacije. Sa istorijske tačke gledišta, Crnu ruku je pravilnije posmatrati kao metod kojim su se bavili italijanski kriminalci nego kao udruženje sa vođom i utvrđenim pravilima.

Američka mafija kakvu danas poznajemo nastala je tek 30ih godina kao čedo Lakija Lučana i njegovih italoameričkih saboraca – uključujući i veliku pomoć jevrejskih gangstera koji nikada nisu bili punopravni članovi ali je njihov uticaj ostao nemerljiv. Nova generacija predvođena Lučanom nije imala toleranciju za „brkate Pitove“ (podrugljiv naziv za starije kriminalce) i njihove tradicionalne ideje. Stara škola se zalagala za međusobnu saradnju Sicilijanaca dok je druge nacionalnosti (čak i one koji nisu sa Sicilije) zaobilazila u širokom luku. Treba napomenuti i osvetu kao bitan faktor koji je oslikavao stariju gardu. Makar svi poslovi propali, krv će biti puštena.Novim generacijama su ovakvi principi bili besmisleni i shvatali su potencijal saradanje sa svim nacionalnostima. Američka mafija je početkom 30ih stvarana sa ciljem maksimalnog profita i ubijanjem samo onih koji im na tom putu stoje.

Razumevanje mafije je dugi niz godina bilo ograničeno argumentima o njenom postojanju uopšte. Poslednjih decenija nema nikakvih dilema a kao jedina debata među istoričarima je ostalo poistovećivanje nastanka Američke mafije sa nastankom organizovanog kriminala. Na žalost poštenog dela Italijana, koji se strogo ograđuju od svojih sunarodnika zločinaca i često vode debate protiv stereotipa, razvoj organizovanog kriminala u Americi je u direktnoj sprezi sa nastankom Američke mafije.

Naravno da je pre njenog pojavljivanja bilo organizovanih bandi sa podelom na šefa i vojnike ali sam zločin nije bio organizovan. Nije postojala mreža sporazuma, piramidalna struktura kao ni jasno određena teritorijalna pravila. Kao najprostiji primer, neka njujorška porodica (bez obzira na svoju snagu) mora da poštuje autoritet mafijaša iz Klivlenda na domaćem terenu i ako žele da dođu u Klilvend smatralo bi se uvredom ako se pre toga ne najave. Ovakve saradnje i sporazumi nisu praktikovani među bandama krajem 19. veka.

Organizovani kriminal se tokom 1920-ih razvio kao potpuni novitet na svetskoj sceni – nešto što se još nije moglo videti ni na Siciliji, kolevci mafije. Ako je otac organizovanog kriminala Laki Lučano, onda su babice koje su pazile na njegovo čedo bez pogovora bile – prohibicija, Velika depresija i Dž. Edgar Huver.

Prohibicija – nastanak Američke mafije

Pre nego što je Volstedov akt stupio na snagu, Njujork je imao divljačke horde poput Mrtvih zečeva ili 40 lopova a nešto kasnije i bande monaha Istmana ili bande Pet Tačaka (Five Points Gang) koje su brojale i do 1500 članova. Bile su pod patronatom lokalnih političara jer su na brutalan način umele da prikupe dovoljan broj glasova i odatle se slivala najveća zarada. Međutim u periodu pre Prvog svetskog rata, one su za političare postale samo odgovornost i obaveza. Zabrinuti za sopstveni opstanak, jedan za drugim su okretali leđa gangsterima i nameštali im hapšenja i zatvaranja. Velike bande poput Pet tačaka su počele redom da se raspadaju.

Bez političke podrške, tadašnji Njujork nije imao finansijske mogućnosti za tako velike kriminalne establišmente pa su se ostaci bandi krvavo borili za poneko sindikalno ili štrajkačko razbijanje. Ne znači da je tada kriminal iskorenjen i da su ulice bile bezbedne, već da je kriminal kao način života jenjavao. Veliki rat je mnoge kriminalce povukao na front da bi se oni po povratku kući suočili sa novim izazovima – traženjem legalnog posla zarad preživljavanja.

A onda im je, kao dar sa neba, država donela zakon o zabrani točenja i proizvodnje alkoholnih pića, popularno nazvan prohibicija. Osnovni cilj eksperimenta je bio produhovljenje američkog naroda i moralno uzdizanje odbacivanjem alkohola a jedino što je zaista proisteklo iz njega su ponovna udruživanja pojedinaca u velike bande i njihovo masovno bogaćenje. Prohibicija je za Američku mafiju učinila više nego bilo koji pojedinac ili grupa u njenoj istoriji. Krijumčari pića su postali toliko moćni da su sada političari njima prilazili spuštenog šešira i otvorenih dlanova. Volstedov akt je u američko društvo uveo novi pojam – „kriminalac milioner“ – nešto što se pre nije moglo ni zamisliti.

Velika depresija – opstanak Američke mafije

U getima su prohibiciju dočekali tek pristigli imigranti, Italijani i Jevreji. Stopa kriminala je u getima bila ista kao i kada su ih naseljavali Irci a ista će ostati i kasnije kada su se tu doselili crnci i Hispanci. Jedino što razlikuje Italijane i Jevreje od ovih ostalih je to što su oni uhvatili pravi talas zločina, kada se on zaista isplatio. Prohibicija ih je načinila milionerima i mnogi su zahvaljujući njoj pobegli iz geta i novac od alkohola uložili u legalne poslove.

Onda se desilo nešto što će od Američke mafije stvoriti instituciju – Velika depresija. Napredovanje etničkih zajednica i njihov odlazak iz geta stopirao je ovaj ekonomski krah koji se protezao tokom 30-ih godina. Mladi Jevreji i Italijani su ostali zarobljeni u najsiromašnijim četvrtima, bez puno životnih opcija osim da se priključe bandama. Dolazak Velike depresije se poklopilo sa planovima Lučana i Lenskog o osnivanju Nacionalnog sindikata kriminala. 

Dolazak krize je doveo u pitanje i sam opstanak mafije ali su na njenom vrhu bili očigledno sposobni ljudi. Lučano, Kostelo, Rika, potpomognuti svojim jevrejskim kolegama Lenskim i Cvilmanom su predosetili kraj prohibicije i novac uložili u druge plodonosne rekete. Velika depresija je dovela naciju do siromaštva dok je mafija raspolagala ogromnim kapitalom. Njena brojnost je naglo skočila, dok je cena ljudi padala – što joj je pomoglo u kupovini političara i policije. Takođe, doprinela je poboljšanju imidža kriminalaca, koji su često organizovali deljenje hrane i drugih namirnica.

Dž. Edgar Huver – rast i razvoj Američke mafije

Više od trideset godina je prvi čovek FBI, Dž. Edgar Huver, odbijao svaku ideju da mafija kao organizacija postoji. On je sve svoje resurse preusmerio na borbu protiv komunizma, ne pridavajući značaj mnogo većem problemu u kojem se Amerika našla. On verovatno nikada ne bi ni ušao u borbu protiv organizovanog kriminala i mafije (koje je proglasio mitom), da ga bukvalno nisu uvukli u koštac sa njima posle mafijaškog sastanka u Apalačinu. Huver je toliko zaobilazio temu mafije da bi, kako je primetio istoričar Albert Frid „neko mogao da ga tuži za nepoštovanje dužnosti“. U svakom slučaju Američka mafija je tokom Huverovog šefovanja doživela neverovatan procvat. Nego, da se mi vratimo u tridesete.

Nacionalni sindikat kriminala i rat “Kastelamareze”

Arnold Rotštajn je svojim učenicima, Lučanu i Lenskom, usadio u glavu ideju o zajedničkom poslovanju kriminalaca svih nacionalnosti. Lučano, energični Sicilijanac koji je bio u stanju da sve ideje Lenskog sprovede u delo, sazvao je 1929. najuticajnije gangstere i organizovao konferenciju u Atlantik Sitiju. Ovaj skup italijanskih, jevrejskih i ponekog irskog kriminalca smatra se temeljem onoga što će kasnije postati Nacionalni sindikat kriminala.

Ipak, cela ideja je stavljena na čekanje. Okoreli Sicilijanci, predstavnici stare škole – Đuzepe Maserija i Salvatore Marancano su imali druge planove. Otimanje kamiona sa alkoholom i upadanje na tuđu teritoriju je preko noći preraslo u najveći otvoreni rat u istoriji američkog kriminala. Dve godine kasnije, rat “Kastelamareze” je još uvek trajao i nije mu se nazirao kraj. Na površini, bitka je vođena između Maserije i Marancana ali ispod svega rađala se još jedna bitka – mlađi gangsteri, pretežno odrasli u Americi, vođeni profitom i kriminalom kao biznisom, nisu više želeli da trpe staru školu koja bi ratovala do kraja veka ili barem dok ne umru od gladi jer je posao propadao iz dana u dan.

Kao predvodnik te mlađe generacije i “dvostruki agent”, Lučano se prvo rešio svog šefa Džoa Maserije. Njegova smrt označila je kraj uličnog rata iz kog je kao pobednik izašao Salvatore Marancano. Njegova ideja bila je da se stvori sicilijanska organizacija, podeljena u borgate (porodice) na čelu sa šefovima. Ispod šefova bi bili kapetani a zatim vojnici. Svi oni bi odgovarali direktno njemu, “šefu svih šefova”.

Ovakva postavka se mnogima nije svidela – pogotovo Italijanima koji nisu sa Sicilije. Upućen u Marancanove namere da ga zbriše, Lučano prelazi u akciju i uspešno organizuje i njegovo ubistvo. Don Salvatore je vladao čitavih par meseci. Novi sastanak je ubrzo organizovan u Čikagu i Lučano je pretumbao mafijašku asocijaciju, stvarajući pet njujorških porodica sačinjenu od gangstera iz svih predela Italije: Lučano, Mangano, Galjano, Bonano i Profači. Osim njujorških uspostavljene su i porodice u drugim državama: Kaponeova organizacija se ustalila pod imenom Čikago Autfit, Skrenton mafija iz Pensilvanije (danas poznata kao porodica Bafalino), Partnerstvo iz Detroita, Klivlendska mafija, Bostonska mafija (danas je porodica Patriarka), porodica iz Nju Orleansa, mafija iz Tampe (danas porodica Trafikante), porodica Magadino i još desetak drugih.

Kako bi smirio strasti među mafijašima, Laki ukida titulu capo di tutti capi i uvodi parlamentarno telo nazvano Komisija, sačinjenu od šefova njujorških porodica, Kaponea iz Čikaga i Stefana Magadina iz Bafala. Za predsedavajućeg je postavljen Lučano i prvobitni dogovor je bio da Komisija zaseda svakih pet godina ili ranije, ukoliko bude postojao hitan razlog. Svi događaji, od Maserijinog ubistva pa do formiranja Komisije, dešavali su se 1931. godine, pa se ona sa pravom može smatrati godinom rođenja moderne Američke mafije. Iste godine je formiran i Nacionalni sindikat kriminala koji je bio sačinjen pretežno od Jevreja i Italijana ali nacionalni identitet nije uticao na “članstvo”, kao što je to bio slučaj sa mafijom.

Na nagovor svog najvernijeg savetnika, Mejera Lenskog, Lučano je zadržao neka tradicionalna pravila, koja lično nije smatrao bitnim. Jedno od njih bio je obred primanja u mafiju, prilikom kojeg se pali slika sveca i pušta krv novom članu. Lenski je smatrao da je obred odličan proces pri kojem novi članovi postaju svesni pripadnosti organizaciji a i svakako utiče na moral među vojnicima. Jakim osećajem pripadnosti, otežavali su posao vlastima strogo poštujući zakon ćutanja – omertu. Kršenje omerte bilo je kažnjivo smrću.

Budućnost američke Koza Nostre

Istoriju Američke mafije obeležili su razni prevrati. Borba za vlast i polaganje prava na poziciju šefa dovelo je neke porodice na prag uništenja. Kako god bilo, mafija je uvek uspevala da se održi. Period blagostanja (uz povremene turbulencije) od 40ih do 80ih godina bio je i više nego dovoljan da se ona uvuče u sve pore američkog društva. Ne postoji grana privrede i industrije iz kog mafija nije ubirala reket. Kao što je već pomenuto, njena nedodirljivost svih ovih godina proizašla je iz večite debate da li ona uopšte postoji. Ni svedočenje Džozefa Valačija, 1963. godine, nije bilo dovoljno da ubedi sve sumnjivce u njeno postojanje. Ipak, bilo je dovoljno da se termin Koza Nostra ustali među Amerikancima.

Tokom svog postojanja, mafija je pretrpela nekoliko teških udaraca ali je najteži definitivno bio sredinom osamdesetih. Nekoliko njujorških šefova osuđeno je u slučaju “Komisija” kojim je upravljao Rudi Đulijani. Na taj način, mafija je ogoljena pred očima javnosti, neke porodice su ostale bez glavešina što je dalje rezultiralo  privremenom konfuzija unutar familijarne hijerarhije. Nakon ovog sudskog procesa, mediji su sve više pažnje posvećivali tajnom društvu koje je u ovom periodu bilo sve osim tajno. Poslednja decenija 20. veka smatra se najpogubnijom u njenoj istoriji. Od slučaja “Komisija” sve više se upotrebljavao RICO zakon (Racketeer Influenced and Corrupt Organizations Act) koji je tužiocima omogućavao da napadnu celu organizaciju a ne samo pojedince. Za petnestak godina, više od 1000 pripadnika mafije je osuđeno zahvaljujući ovom zakonu.

Snaga mafije ogleda se u njenoj izrabljivačkoj prirodi. Njeni članovi nemaju platu, samo privilegiju da rade pod njenim okriljem i okriljem svojih nadređenih. Vitalnost mafije je izuzetan primer marketinškog principa po kojoj određenoj osobi nije garantovan konstantan hijerarhijski uspon već samo onaj zasluženi, odnosno onaj do kojeg je ta osoba sposobna da napreduje. Za njene pripadnike, kriminal je način života a ne samo faza – u čemu i njena snaga. Mnoge bande su se rasformirale u momentima kada šefovi postanu bogati i odluče da se povuku. Italijani, ma koliko bogati bili, su ostajali u kriminalu do kraja. Osim skromnih početaka koje možda deli sa nekim drugim konkurentima, Američka mafija je bez premca. Smatra se da su kriminalne grupe drugih nacionalnosti barem 50 godina iza mafije, koja se u današnje vreme okreće sofisticiranim poslovima poput prevara na berzi i muljanja sa kreditnim karticama