Iako je Iako je ludi Džek bio u ranim 40-im kada je ubijen, njegov status u američkoj popularnoj kulturi je trajno fiksiran na način koji je svojstven medijski najistaknutijim predstavnicima podzemlja. Par knjiga, par filmova i balada Boba Dilana pomažu da se upamti ovaj plavokosi, plavooki mafijaš, visok samo 170 centimetara, čije je ubistvo u Maloj Italiji ostavilo daleko veće i mračnije nasleđe. Ludi Džo je, poput svog neprijatelja Džoa Kolomba, bio jedan od najoklevetanijih kriminalaca kojeg su suparnici smatrali pokvarenim i teškim za saradnju – a tu reputaciju je na ulici i sam negovao dok je sa druge strane, svojim prijateljima iz najviših gradskih staleža citirao Ničea. Njegova smrt označila je kraj „poslednjeg njujorškog odmetnika“ za kojim su – za razliku od njegovih kolega gangstera – žalili svi oni koji ga nisu poznavali prvenstveno kao takvog. Suzan Sontag, jedna od predstavnica intelektualne elite Njujorka je u nekoliko navrata izjavila da joj je najviše žao što nije imala priliku da popriča sa njim pre nego što je nastradao.
OD NORMALNOG DO LUDOG
Džo Galo je rođen u Bruklinu u Njujorku kao drugo dete Umberta i Meri Galo. Njega i braću, Lerija i Alberta, podizala je ulična kultura. Snažan uticaj mafije u komšiluku već je u ranim godinama oblikovao Džoovu budućnost. Jedina stvar koja je možda snažniji utisak u adolescentskom dobu ostavila na Džoa bio je film “Kiss of Death” iz 1949. koji je gledao iznova i iznova sve dok nije naučio ceo tekst glavnog lika kojeg je na platnu tumačio Ričard Vidmark. Kao poslednja ali ne i najmanje bitna stavka u priči o atmosferi koja je oblikovala Džoov karakter jeste i njegov otac, Umberto Galo. Stari Umberto je bio iskusni gangster iz doba Prohibicije i nije mu padalo na pamet čak ni da pokuša da odvrati svoje sinove od takvog života. Posle prvog hapšenja, 1950, Džo je prebačen u okružnu bolnicu gde mu je ustanovljena šizofrenija ali novi nadimak. Albert Sidman, šef detektivskog odeljenja Njujorka, svojevremeno se prisetio Džoa iz mlađih dana, nazivajući ga “onaj mali sa čeličnim mudima”.
Galo je na početku karijere bio saradnik porodice Profači, dokazujući se kao uterivač dugova i prosti batinaš. Period koji je postao zaista važan segment njegovog uspona na mafijaškoj lestvici je dobrim delom i danas predmet prepucavanja mafijaških istoričara. Po mišljenju većine, Galo je bio jedan od ubica ozloglašenog Alberta Anastazije, čije ubistvo još od 1957. nije zvanično rešeno. Kako priča tvrdi, taj zadatak je dobio od Karla Gambina, preko šefa porodice Džoa Profačija i on mu je bio ulaznica za igru sa mnogo moćnijim igračima od njega. Ono što nikada nije zvanično rešeno je pitanje Galovog iskustva. Da li mu je ubistvo Anastazije bilo uslov da postane punopravan član Profačijevih ili mu je ta odgovornost data kao iskusnom ubici. Takođe, zbog nekih budućih spletki u njujorškom podzemlju, postavlja se pitanje da li je Gambino samostalno vrbovao Gala ili ga je izabrao Profači u Gambinovo ime. Manjinski deo tvrdi da Džo Galo nema apsolutno nikakve veze sa ubistvom Alberta Anastazije. Mi ćemo se držati prve verzije, oslanjajući se na pošalice Karmajna Persika da je on bio deo Galovog “kvinteta iz berbernice”.
Iako je Iako je ludi Džek bio u ranim 40-im kada je ubijen, njegov status u američkoj popularnoj kulturi je trajno fiksiran na način koji je svojstven medijski najistaknutijim predstavnicima podzemlja. Par knjiga, par filmova i balada Boba Dilana pomažu da se upamti ovaj plavokosi, plavooki mafijaš, visok samo 170 centimetara, čije je ubistvo u Maloj Italiji ostavilo daleko veće i mračnije nasleđe. Ludi Džo je, poput svog neprijatelja Džoa Kolomba, bio jedan od najoklevetanijih kriminalaca kojeg su suparnici smatrali pokvarenim i teškim za saradnju – a tu reputaciju je na ulici i sam negovao dok je sa druge strane, svojim prijateljima iz najviših gradskih staleža citirao Ničea. Njegova smrt označila je kraj „poslednjeg njujorškog odmetnika“ za kojim su – za razliku od njegovih kolega gangstera – žalili svi oni koji ga nisu poznavali prvenstveno kao takvog. Suzan Sontag, jedna od predstavnica intelektualne elite Njujorka je u nekoliko navrata izjavila da joj je najviše žao što nije imala priliku da popriča sa njim pre nego što je nastradao.
OD NORMALNOG DO LUDOG
Džo Galo je rođen u Bruklinu u Njujorku kao drugo dete Umberta i Meri Galo. Njega i braću, Lerija i Alberta, podizala je ulična kultura. Snažan uticaj mafije u komšiluku već je u ranim godinama oblikovao Džoovu budućnost. Jedina stvar koja je možda snažniji utisak u adolescentskom dobu ostavila na Džoa bio je film “Kiss of Death” iz 1949. koji je gledao iznova i iznova sve dok nije naučio ceo tekst glavnog lika kojeg je na platnu tumačio Ričard Vidmark. Kao poslednja ali ne i najmanje bitna stavka u priči o atmosferi koja je oblikovala Džoov karakter jeste i njegov otac, Umberto Galo. Stari Umberto je bio iskusni gangster iz doba Prohibicije i nije mu padalo na pamet čak ni da pokuša da odvrati svoje sinove od takvog života. Posle prvog hapšenja, 1950, Džo je prebačen u okružnu bolnicu gde mu je ustanovljena šizofrenija ali novi nadimak. Albert Sidman, šef detektivskog odeljenja Njujorka, svojevremeno se prisetio Džoa iz mlađih dana, nazivajući ga “onaj mali sa čeličnim mudima”.
Galo je na početku karijere bio saradnik porodice Profači, dokazujući se kao uterivač dugova i prosti batinaš. Period koji je postao zaista važan segment njegovog uspona na mafijaškoj lestvici je dobrim delom i danas predmet prepucavanja mafijaških istoričara. Po mišljenju većine, Galo je bio jedan od ubica ozloglašenog Alberta Anastazije, čije ubistvo još od 1957. nije zvanično rešeno. Kako priča tvrdi, taj zadatak je dobio od Karla Gambina, preko šefa porodice Džoa Profačija i on mu je bio ulaznica za igru sa mnogo moćnijim igračima od njega. Ono što nikada nije zvanično rešeno je pitanje Galovog iskustva. Da li mu je ubistvo Anastazije bilo uslov da postane punopravan član Profačijevih ili mu je ta odgovornost data kao iskusnom ubici. Takođe, zbog nekih budućih spletki u njujorškom podzemlju, postavlja se pitanje da li je Gambino samostalno vrbovao Gala ili ga je izabrao Profači u Gambinovo ime. Manjinski deo tvrdi da Džo Galo nema apsolutno nikakve veze sa ubistvom Alberta Anastazije. Mi ćemo se držati prve verzije, oslanjajući se na pošalice Karmajna Persika da je on bio deo Galovog “kvinteta iz berbernice”.
Sada, kada je poštovanje stiglo od krema Američke mafije, bilo je vreme da Džo poradi malo i na svom medijskom imidžu, rezervisanom za širu publiku. Braća Galo su se rado odazvala na poziv tužioca Kenedija i dala svoj “doprinos” Meklilanovom komitetu koji je oformio Senat radi suzbijanja organizovanog kriminala. Njihov doprinos celom događaju nije bio onakav kakav je tužilac Kenedi očekivao. Ludi Džo Galo se u Vašingtonu potrudio samo da predstavi sebe kao novog igrača na podijumu njujorškog kriminala. Flertovao je sa sekretaricama, dobacio Kenediju da ima zaista lep tepih u kancelariji koji bi dobro poslužio za barbut a tokom čitavog suđenja je nosio čuvene Rej Ban naočare i na svako pitanjekomiteta odgovarao sa čuvenim: “Iskreno odbijam da odgovorim na pitanje jer mislim da bi moj odgovor mogao da me inkriminiše”. Prisutni su čuli tu rečenicu nekoliko desetina puta, pa čak i kada je pitanje bilo da li mu je Džo pravo ime.
Nekoliko godina je prošlo nakon što je svet imao priliku da se putem televizije upozna sa upečatljivim likom u crnom odelu sa crnim sunčanim naočarima. Iako se Lari kao stariji smatrao vođom ekipe, lice sa naslovnice je bio Džo. Tih par godina krajem 50-ih su možda bile i najbolje za njega. Policija ga nije dirala, posao je dobro išao a ljudi su redovno vraćali dugove. Uspešnost naplaćenih obaveza Džoa Gala krila se u nesvakidašnjoj metodi, nimalo čudnoj sa njegove tačke gledišta. U podrumu svog štaba u Bruklinu koji je bio poznat kao “The Dormitory” (Spavaonica) držao je mladunče lava kojim bi plašio svakog nesrećnika koji na vreme ne bi skupio dogovorenu svotu. Sve je išlo glatko do početka 60-ih. One su donele unutrašnji rat koji će primetno uzdrmati svet Američke mafije.
USTANAK PROTIV UPRAVE
Prvi Kolombo rat je sukob iz 1961. koji je pokrenuo lavinu nesrećnih događaja koji će zadesiti porodicu Profači. Džo je tada bio deo ubilačkog odreda Džoa Profačija, pa mu se šef obratio sa obećanjem da će, ako ubije kapetana Frenka Abatemarka, preuzeti njegovu unosnu lutriju koja je godišnje donosila više od 2 miliona dolara. Razlog Abatemarkovog ubistva bilo je njegovo odbijanje da daje toliki procenat Profačiju. Sada opet dolazimo do malog račvanja u Galovoj biografiji. Njegova ekipa je, kao verna porodici, izvršila zadatak ali je pod znakom pitanja ostao razlog Profačijevog nepoštovanja dogovora. Manje verovatna teorija jeste da je Profači tražio da Galovi ubiju i Abatemarkovog sina, što su oni odbili pa im on nije prepustio biznis sa kockom. Oni koji su pročitali Profačijevu biografiju na našem sajtu, sigurno će se držati druge, mnogo verovatnije teorije – Profači je lutriju podelio svojim najbližim prijateljima i rođacima isključivo jer je bio bolesno pohlepan. Kako god bilo, činjenice su da je Abatemarko ubijen 1959. a da su se preživeli članovi porodice Kolombo baš zbog njega, dve godine kasnije, našli u krvavom ratu.
U februaru 1961. ekipa buntovnika okupljena oko braće Galo ponovo je šokirala Njujork. Prvi put od Lučanovog uspostavljanja novog sistema se desilo da vojnici kidnapuju skoro ceo vrh porodice. Ludi Džo i ekipa su uspeli da se dokopaju Profačijevog brata Frenka, zamenika Džozefa Maljoka, jednog kapetana i vojnika. Profači je, kao glavna meta, nekako izbegao otmicu i sigurno utočište pronašao u jednoj bolnici na Floridi. Dani su prolazili a Džo je bio sve nervozniji. Kada je njihov prvi predlog, da Profači isplati po 100.000$ za svakog otetog odbijen, Džo je zahtevao da mu šalju leš jednog po jednog taoca. Kako bi smanjili tenziju i sprečili da ne napravi neki incident na svoju ruku, Leri i Albert šalju Džoa u Kaliforniju. Profačijev konsiljere Čarls LoSisero je nekako uspeo da oslobodi zarobljenike, obećavajući Galovima da će Profači razmotriti njihove uslove o dobijanju unosnijih reketa. Čim su njegovi ljudi bili na sigurnom, Profači je zaboravio na svoja obećanja i pucnjave su nastavljene. Čak ni Džoov odlazak u zatvor 1961. na sedam do četrnaest godina nije potpuno ugušio rat.
BEŽANJE U TAJ NEKI ZDRAV RAZUM
Svoju višegodišnju robiju, Galo je odrađivao u tri različite ustanove – Grin Hejvenu, Atici i Oburnu. U svakom od njih je sklopio šarenolika prijateljstva ali ono iz Grin Hejvena je sigurno bilo najupečatljivije. Tamo je upoznao “crnog kralja heroina” iz Harlema, Liroja Nikija Barnsa. Galo je predosetio da će u Harlemu Italijani izgubiti svoj uticaj isključivo zbog sve većeg broja crnaca i njihovih bandi. On je Nikija Barnsa naučio kako da organizuje uličare i podigne svoj posao na viši nivo ali se nije zaustavio samo na njemu. Veći deo svog vremena je provodio sa afro-amerikancima što je bilo potpuno nesvojstveno italijanskim kriminalcima. Bez oklevanja je 1964. tužio upravu zatvora jer su ga čuvari okrutno kaznili samo zato što je dozvolio crnom berberinu da ga ošiša, razbijajući rasne podele u zatvoru. Komesar je Džoa u medijima okarakterisao kao ratobornog zatvorenika i “klasičnog potpaljivača”.
Možda je zaista bilo nešto do uprave a ne do Džoa. Kada se preselio u Oburn, svoju ratobornost je zamenio slikarskom četkicom i fliozofskim štivom. Radio je kao operater u liftu u zatvorskoj radionici i pretežno izbegavao nevolje a od upravnika je dobio dodatnu sijalicu kako bi do kasno mogao da usavršava svoje slikanje. Nekoliko puta nedeljno stizale su mu nove knjige i to one od ozbiljnih pisaca poput Balzaka, Kamija, Kafke i Sartra. Tokom pobune u zatvoru, uspeo je da izvuče nekoliko ranjenika iz sigurne smrti među kojima su bili i zarobljeni čuvari. Ne zaboravljajući ko im je spasao glavu, ti čuvari su svedočili u njegovu korist na saslušanju za uslovno puštanje iz zatvora.
Poput Mejera Lanskog, Džo je umeo da prepozna unosne prilike ali i neizbežne promene u podzemlju. Shvatio je da se sastav geta menja i da, samim tim, mora da se menja i deo organizovanog kriminala koji je orijentisan na geto. Oni koji prvi shvate moć koja leži u saradnji, brzo će postati jači od onih zadrtih Italijana i Jevreja koji su se podsmevali saradnji sa “crnjama”. Džoija ta podsmevanja nisu dodirivala i bio je svestan da ništa u kriminalu nije uklesano u kamen.
ZVEZDA JE ROĐENA
Kada je izašao, svoj krug prijatelja koji su činili kriminalci svih rasa i etničkih pripadnosti, raširio je i na filmske i muzičke zvezde. Sin bruklinskog kriminalca impresionirao je krem Velike jabuke predstavljajući se kao slikar i pesnik (zvuči poznato?). Među njegovim prijateljima iz ovog doba bili su komičar Dejvid Stajnberg i glumac Ben Gazara i Džeri Orbah. Orbah je bio taj koji je glumio, sa mladim Robertom De Nirom, u filmu iz 1971. „The Gang That Couldn’t Shoot Straight”, delimično istinitom ali poprilično komičnom osvrtu na bandu braće Galo. Džo je prvo bio iznerviran Orbahovom intepretacijom ali je odlučio da pređe preko te sitnice i pozove glumca i njegovu suprugu na večeru koji su bili impresionirani njegovim poznavanjem književnosti.
Galova zvezda je bila u usponu. Viša klasa ga je tako dobro prihvatila da je postao jedinstvena slavna ličnost, neka vrsta “domaćeg mafijaša” u domovima raznih ljudi iz šou biznisa. Njegova druga supruga, Sina, pričala je za novine da je Džo voleo čuveni restoran Sardi’s u poznatom pozorišnom kvartu Njujorka: “Mogli ste čuti iglu kako pada kada on uđe. Po izlasku iz zatvora ličio je na vreću kostiju, samo podsećajući na onu zgodnu figuru prodornih plavih očiju kakva je bio pre zatvora. Ipak, njegova harizma i energija su opstale. Ljudi su bili opčinjeni njime, imao je taj kvalitet koji ih je privlačio, bez obzira ko su. Bio je izuzetno inteligentan i mogao je da priča o bilo čemu, od umetnosti i pozorišta do politike i filozofije”. Po svemu sudeći, Džo nije dozvolio da ostali primate muke koje su ga proganjale iz dubine bića.
JEDNA JE PORODICA
Dok je ubijao vreme sa novim prijateljima, Džo nije zaboravio na stare. Samo što je u njihovom slučaju “ubijanje” zaista značilo ubijanje. Tokom njegovog boravka u zatvoru, stvari su se dosta izmenile napolju. Od raka je preminuo njegov arhineprijatelj Profači ali i najveći oslonac, stariji brat Leri. Džo Maljoko je oteran sa mesta šefa porodice a nju je sada vodio Džo Kolombo, koja je od 1963. nosila njegovo ime. Pozivajući se na to da mirovni pregovori o obustavi paljbe ne važe jer je on tada bio u zatvoru, Galo je privukao pažnju dobrog dela podzemlja. Kako bi nekako smirio situaciju, KOlombo je odlučio da ugovori sastanak sa svojim starim poznanikom čim je izašao na slobodu. Džo je tražio isplatu od 100.000 dolara što je Kolombo glatko odbio nudeći mu samo 1000. Obe strane su otišle besne a ugovor o ubistvu Džoa Gala je raspisan isto veče. Bila je ovo uvertira za Drugi Kolombo rat.
Okupiran Ligom za italo-američka prava, Kolombo je potpuno zapostavio svoje mafijaške prijatelje ali i mafijaške neprijatelje. Drugi veliki miting njegove asocijacije održavao se 28. juna 1971. godine u kružnom toku Kolumbov krug na Menhetnu. Rano ujutru, dok se masa još okupljala, Kolombu je prišao crnac sa novinarskim oznakama i upucao ga tri puta, od toga jednom u glavu. Džerouma Džonsona, usamljenog napadača, su ubili Kolombovi telohranitelji na licu mesta i tako uništili šansu da se otkrije ko je bio nalogodavac napada na Kolomba. Meta je, pukom srećom, preživela ali je ostala u vegetativnom stanju narednih sedam godina. Džo Galo je odmah priveden na ispitivanje zbog njegove poznate sposobnosti da regrutuje crnačke trupe kada su mu bile potrebne. Ništa ga, međutim, nije moglo povezati sa napadom na Kolomba pa je ubrzo pušten.
Policijske teorije o Džonsonovoj demenciji i sopstvenim razlozima za napad na Kolomba nisu pili vodu kod ostalih članova porodice koji su bili uvereni da se Galo nalazio iza svega. Po svemu sudeći, nisu bili daleko od istine iako se ceo slučaj zapečatio Džonsonovim ubistvom. Posle nekog vremena počele su da kruže i priče kako je Galo bio potpomognut mnogo većom kriminalnom silom oličenom u pojavi slabašnog starca kukastog nosa, Karla Gambina. Don Karlo je, takođe, imao svoje razloge za uklanjanje Kolomba. Njih dvojica su se pokoškali oko prevelike pažnje koju je Kolombova Liga privlačila na američku Koza Nostru a navodno je Kolombo bio toliko bezobrazan da se usudio čak i da pljune Gambina.
UMBERTOV RESTORAN MORSKIH PLODOVA
Galova zvezda će se naglo ugasiti samo tri nedelje nakon ženidbe sa svojom drugom izabranicom, Sinom Esari. Aprilske noći 1972. godine, Galo i njegova družina, slaveći njegov 43. rođendan, su prvo ispratili nastup njihovog prijatelja, čuvenog komičara Dona Riklsa u noćnom klubu Kopakabana u Istočnoj 60. ulici, a zatim se odvezli do Donjeg Menhetna do restorana Umbertova kuća školjki u ulici Malberi nešto posle 4 ujutru. Među onima sa Galom bile su i njegova nova supruga i njena 10-godišnja ćerka. Ne mareći za situaciju u kojoj se nalazio, Džo je zauzeo mesto koje je gledalo ka zidu oslanjajući se na staro mafijaško pravilo da se u Maloj Italiji ubistva zaobilaze u širokom luku. Te večeri, napravljen je izuzetak.
Konačno, dolazimo i do poslednjeg račvanja u biografiji Ludog Džoa. Jedan pravac vodi ka priči o četiri napadača koja su ušla u lokal i zapucala na Gala. Navodno, Džo je prepoznao napadače jer je glasno opsovao dok je pokušavao da dohvati oružje ali je kiša metaka bila brža. Izbušenih leđa, laktova i zadnjice, Džo se nekako iskobeljao i trkom krenuo ka vratima. Šmekerski do samog kraja, pokušao je da odvrati napadače od supruge i njene ćerke. Završio je u lokvi krvi ispred restorana dok ga policijskim automobilom nisu prevezli do obližnje bolnice u kojoj je konstatovana smrt. Po ovoj priči, napadači su bili vojnici i saradnici porodice Kolombo potpomognuti članovima porodice Patrijarka. Jedan od njih, Džozef Lupareli, izneo je ovu teoriju koja se za kratko vreme raširila među narodom. Ipak, naišla je na nepoverenje policije koja je verovala da je Gala napao samo jedan čovek. Mnogi obožavaoci mafijaške kulture odbacuju Luparelijevu priču kao dosta šuplju, bez dovoljno detalja za hapšenje ostalih napadača.
Druga, podjednako nestabilna teorija došla je od Frenka Širana, irskog ubice koji je bio bliski saradnik Rasela Bafalina i vođe sindikata Džimija Hofe. U samrtnoj postelji 2003. godine, Širan je priznao da on stoji iza ubistva Džoija Gala zbog navodne uvrede koju je uputio Raselu Bafalinu. Mišljena su bila podeljena oko Širanove izjave. Neki detektivi su prihvatili njegovu priču zbog izjava očevidaca o jednom pucaču. S druge strane, Galova udovica je tvrdila da je bilo nekoliko napadača i da nijedan od njih nije bio visok kao Širan. Ovu verziju je odbacio i Majkl Frenzis, koji “tačno zna šta se te večeri dogodilo” zahvaljujući sopstvenim vezama sa mafijom u to vreme.
Džozef “Ludi Džo” Galo je prva osoba u istoriji Američke mafije koja je ubijena pred svojom suprugom ili decom.
DALJI RAZVOJ DOGAĐAJA
Galova sahrana je privukla ogromnu pažnju javnosti. Njegova rođena sestra Karmela Fiorelo se nad otvorenim kovčegom zaklela da će “ulice biti crvene od krvi”. U potrazi za osvetom, Albert je unajmio čoveka da ubije trenutnog šefa Kolombovih, Džozefa Jakovelija, Alfonsa Persika i Đenara Lanđelu ali ubica nije prepoznao mete pa je greškom ubio ljude koji su sedeli za susednim stolom. Jakoveli se posle ovoga povukao iz Njujorka i prepustio vođenje porodice Persiku. Drugi Kolombo rat je buktao do 1974. kada je dogovoren mir i prelazak ostatka Galovih ljudi, uključujući i Alberta, u porodicu Đenoveze.
Paranoični Lupareli je pobegao u Kaliforniju gde se nagodio sa federalcima i ispričao im gorepomenutu verziju Galovog ubistva. Policija nije uspela da izgradi slučaj zbog manjka dokaza a Lupareli se pokazao kao nepouzdan svedok. Niko nikada nije osuđen za ubistvo Ludog Džoija Gala.
U vreme smrti, Džoi je bio čovek iz grada, medijska senzacija koju je čekao ugovor za knjigu. Iako se o Galu više ne priča toliko, svojevremeno je bio česta tema u popularnoj kulturi kada je gangsterski šik bio popularan u raznim krugovima. Četiri godine posle pucnjave u Maloj Italiji, Džoi je postao tema 11-minutne pesme Boba Dilana pod nazivom “Joey”, koja je naišla na oštre kritike zbog veličanja zločinca. Rok kritičar Lester Bengs je nazvao pesmu “jednom od bezumno amoralnijih komada odvratnog romantičara” ikada snimljenih. Dilan, kome je njegovo muzičko stvaralaštvo kasnije donelo Nobelovu nagradu za književnost, je gledao na to drugačije – “Nikada ga nisam smatrao gangsterom. Uvek sam o njemu mislio kao o nekakvom heroju na neki način, autsajderu koji se bori protiv sistema”. Kao takva pojava, Galo je nagovestio kasniji dolazak “popularnih” gangstera kao što je Džon Goti.
Osim filmova i pesme koji su pomenuti u tekstu, život Ludog Džoa je bio inspiracija za malo ozbiljniji film “Crazy Joe” iz 1974. sa Piterom Bojlom u glavnoj ulozi. Druga verzija Galovog ubistva koja uključuje Frenka Širana, prikazana je u Skorsezeovom filmu “The Irishman” iz 2019 a ulogu Ludog Džoa je tumačio Sebastijan Maniskalko.
