“Kakvo iskustvo on ima? Celog života je bio sitan kockar… Šta on zna?” Tako je o Džou Kolombu govorio šef mafije iz Nju Džerzija Sem DeKavalkante u razgovoru koji je snimio FBI. Poput njega, brojni mafijaši su zamerili Kolombu što je napredovao zahvaljujući čistom oportunizmu – ne mozgu ili mišićima, već spremnošću da izda sopstvenog šefa. Šta god DeKavalkante mislio o njemu, neke izgovorene tvrdnje jednostavno nisu bile tačne. Kao prvo i prvo, Kolombo je bio iskusan ubica, deo petočlanog tima koji je ubijao po nalogu Džoa Profačija. Dva druga člana odreda su bili Leri i Ludi Džo Galo. Policija je ovoj probranoj ekipi pripisala najmanje 15 ubistava, tako da je priča o manjku iskustva prvog njujorškog šefa mafije rođenog u Americi i ujedno najmlađeg ubijenog šefa mafije samo pokušaj da se njegov autoritet naruši. U mnogim aspektima, Kolombo je bio jedan od najperspektivnijih predstavnika Američke mafije koji je shvatao važnost imidža i pokušao da promeni sliku o Italijanima po bilo koju cenu. Ali, ta cena će sigurno biti visoka za svakoga ko uspe da uznemiri FBI, druge donove i članove sopstvene kriminalne porodice.
MAFIJA U KRVI
Džozef Kolombo Stariji je rođen u Bruklinu 1923. godine, što će mu godinama kasnije pomoći da uđe u istoriju Američke mafije kao prvi šef neke njujorške porodice koji je rođen na tlu Sjedinjenih Država. Njegov otac, Entoni Kolombo, je bio deo porodice Profači od njenih samih početaka. Entoni će, nažalost, završiti neslavno 1938. godine kada je Džozef bio tek petnaestogodišnjak. Jedne večeri, pronađen je zadavljen u društvu, takođe ubijene, osobe ženskog pola. Veruje se da je ova pomalo sramotna smrt povezana sa kršenjem najvažnijeg pravila mafije – ni u kom slučaju se ne petljaj sa ženom drugog čoveka od časti. Godinama kasnije, na pitanje novinara da li je ikada pokušao da pronađe ubicu svog oca, Džo je odgovorio: “Zar ne plaćaju policiju za to?”
Što se tiče obrazovanja, Džo je nastavio sa školovanjem i uspeo je da dogura do visoke škole u Bruklinu koju napušta kako bi se pridružio obalskoj straži. Međutim, kada je mu je 1945. utvrđena mentalna nestabilnost, morao je da napusti službu. Neuspeh u školi a zatim i u pomorskoj službi ga nisu odmah gurnuli u kriminal. Od legitimnih poslova iza sebe ima čitavih 10 godina kao lučki radnik, šest godina kao komercijalista u jednoj kompaniji za preradu mesa i prodavac nekretnina. Šaren rezime.
“Kakvo iskustvo on ima? Celog života je bio sitan kockar… Šta on zna?” Tako je o Džou Kolombu govorio šef mafije iz Nju Džerzija Sem DeKavalkante u razgovoru koji je snimio FBI. Poput njega, brojni mafijaši su zamerili Kolombu što je napredovao zahvaljujući čistom oportunizmu – ne mozgu ili mišićima, već spremnošću da izda sopstvenog šefa. Šta god DeKavalkante mislio o njemu, neke izgovorene tvrdnje jednostavno nisu bile tačne. Kao prvo i prvo, Kolombo je bio iskusan ubica, deo petočlanog tima koji je ubijao po nalogu Džoa Profačija. Dva druga člana odreda su bili Leri i Ludi Džo Galo. Policija je ovoj probranoj ekipi pripisala najmanje 15 ubistava, tako da je priča o manjku iskustva prvog njujorškog šefa mafije rođenog u Americi i ujedno najmlađeg ubijenog šefa mafije samo pokušaj da se njegov autoritet naruši. U mnogim aspektima, Kolombo je bio jedan od najperspektivnijih predstavnika Američke mafije koji je shvatao važnost imidža i pokušao da promeni sliku o Italijanima po bilo koju cenu. Ali, ta cena će sigurno biti visoka za svakoga ko uspe da uznemiri FBI, druge donove i članove sopstvene kriminalne porodice.
MAFIJA U KRVI
Džozef Kolombo Stariji je rođen u Bruklinu 1923. godine, što će mu godinama kasnije pomoći da uđe u istoriju Američke mafije kao prvi šef neke njujorške porodice koji je rođen na tlu Sjedinjenih Država. Njegov otac, Entoni Kolombo, je bio deo porodice Profači od njenih samih početaka. Entoni će, nažalost, završiti neslavno 1938. godine kada je Džozef bio tek petnaestogodišnjak. Jedne večeri, pronađen je zadavljen u društvu, takođe ubijene, osobe ženskog pola. Veruje se da je ova pomalo sramotna smrt povezana sa kršenjem najvažnijeg pravila mafije – ni u kom slučaju se ne petljaj sa ženom drugog čoveka od časti. Godinama kasnije, na pitanje novinara da li je ikada pokušao da pronađe ubicu svog oca, Džo je odgovorio: “Zar ne plaćaju policiju za to?”
Što se tiče obrazovanja, Džo je nastavio sa školovanjem i uspeo je da dogura do visoke škole u Bruklinu koju napušta kako bi se pridružio obalskoj straži. Međutim, kada je mu je 1945. utvrđena mentalna nestabilnost, morao je da napusti službu. Neuspeh u školi a zatim i u pomorskoj službi ga nisu odmah gurnuli u kriminal. Od legitimnih poslova iza sebe ima čitavih 10 godina kao lučki radnik, šest godina kao komercijalista u jednoj kompaniji za preradu mesa i prodavac nekretnina. Šaren rezime.
Prvi podaci o njegovoj umešanosti u organizovani kriminal datiraju iz sredine 50-ih kada se pominje kao veoma sposoban snagator i uterivač dugova za Džoa Profačija. Nakon što je odslužio početničku probu kao razbijač glava na dokovima, okrenuo se organizovanju kockarskih operacija širom Bruklina, lihvarstvu i otimanju tovara na aerodromu Kenedi. Definitivno je Profačiju služio mnogo bolje od svog oca, što je stari šef i prepoznao – Kolombo je zaslužio poverenje vrha porodice pa je uvršten u specijalnu ekipu za ubistva. Sve pomenuto je pomoglo junaku ove priče da za kratko vreme pređe razdaljinu od tradicionalnog primanja u mafiju do zvanja kapetana.
OPORTUNIZAM I RENESANSA
Od samog početka 60-ih godina, dešavanja u porodici Profači su bila, blago rečeno, neuobičajena za tadašnji ekosistem mafije u Americi. Predvođeni braćom Galo, neki vojnici su se pobunili protiv pohlepne “uprave” i odlučili da povuku drastične poteze kako bi poboljšali svoj finansijski status. Uspeli su da kidnapuju Profačijevog brata Frenka, zamenika Džozefa Maljoka i još dvojicu blisku njemu. Posle nekog vremena, Profači je obećao da će razmotriti zahteve kada taoci budu na sigurnom a zatim ih momentalno zaboravio po njihovom puštanju. Ovakvo nepoštovanje date reči od šefa koji treba da bude sinonim za čast vodilo je u samo jednom pravcu. Iznevereni vojnici su “otišli na dušeke” i otpočeli krvavi rat sa ostatkom porodice.
Žrtve su se nizale i vreme je proticalo ali pobednika nije bilo na vidiku. U novembru 1961. Ludi Džo Galo je otišao na višegodišnju robiju a manje od godinu dana kasnije preminuo je i Džo Profači. Njegovo mesto ratnog komandanta preuzeo je Džozef Maljoko (sve sami Džozefi) i nastavio njegov rat. Osim što je bio na strani šefova, malo je poznatih činjenica o Kolombu iz ovog perioda. Njegovo vreme je tek dolazilo.
Dok je Maljoko pokušavao da zavede red u porodici, njegov prijatelj i šef druge porodice, Džo Bonano, pokušavao je da zavede red u celokupnoj Američkoj mafiji. Na pamet mu je pala ideja da eliminiše nekoliko drugih šefova (Karla Gambina, Tomija Lukezea i Stefana Magadina) i tako prokrči put ka potpunoj dominaciji. Bez puno muke, obrlatio je Maljoka koji je i sam mrzeo Gambina i Lukezea jer su u više navrata pokušali da potkopaju njegov autoritet. Osim časti koju smo pomenuli, osobine koje bi trebale da krase šefa porodice su i prepredenost i odlučnost a toga je Maljoku očigledno nedostajalo. Bonanov plan o ubistvu par članova Komisije preneo je Džou Kolombu, oslanjajući se na njegovo prethodno iskustvo u ubijanju. Ovaj ishitren potez koštao je Maljoka pozicije šefa i definitivno je ubrzao njegov odlazak na drugi svet.
Kolombov instinkt za preživljavanjem je oduvek bio na visokom nivou i dva puta je razmislio kako da se postavi u novonastaloj situaciji. Procenio je da su šanse da Maljoko pobedi izrazito male, pa čak i ravne nuli ako bi o planu obavestio potencijalne mete. Dobro je zaključio. Gambino i Lukeze su primorali Bonana u egzil a Maljoka da mirnim putem preda porodicu Džou Kolombu. Ova velikodušnost Komisije nije bila rado prihvaćena u mafijaškim krugovima. Ostali gangsteri su Kolomba posmatrali kao čistog oportunistu koji je spreman da gazi preko mrtvih kako bi došao do svog cilja, ne prezajući od izdaje najbližih. Što se tiče Kolomba, on je nastavio svojim pravcem, upravljajući porodicom koja je sad nosila njegovo ime. Dok god je iza njega stajao Karlo Gambino, nije morao da brine o drugim šefovima.
U svojoj 41. godini, Kolombo je postao najmlađi don u državi u to vreme. Kao portparol nove generacije modernih shvatanja, jedna od prvih promena koje je uveo u svakodnevnu mafijašku rutinu jeste insistiranje na tome da svi njegovi vojnici imaju legitiman posao. Mogli su da budu šta god su hteli – mesari, pekari ili sanitarci – samo dok je legalno. “To mu je bilo skoro kao fetiš”, jednom je rekao agent FBI. Sam Kolombo je “radio” kao prodavac za kompaniju Kantalupo Realti iz Bruklina. Njegova ideja je bila da na što bolji način sakrije postojanje svoje kriminalne organizacije u očima policije i čvrsto je verovao u nju. Kada ga je njujorški detektiv Albert Sidman pozvao na ispitivanje povodom smrti jednog od njegovih vojnika, Kolombo se pojavio bez advokata. Rekao je Sidmanu: “Ja sam građanin Amerike prve klase. Nemam značku koja me čini zvanično dobrim kao tebe ali radim pošteno za život isto kao i ti”. Jedina mana u Kolombovom planu bila je u tome što se njegovim ljudima on nije dopadao. Glavna prednost punopravnog člana mafije je to što on ne mora da ide na posao od 9 do 5 kao “obični smrtnici”. Sada ih je Kolombo terao da rade ono od čega je njihov način života trebao da ih spase.
BORAC ZA GRAĐANSKA PRAVA
Džo je zatim došao na novu ideju, ne baš tako genijalnu – barem ne sa stanovišta preživljavanja mafije kao tajnog društva. Plan je bio da popravi imidž američkih Italijana tako što je 1970. formirao italo-američku Ligu za građanska prava, i to baš u istom mesecu kada je njegov sin Džozef Mlađi uhapšen za topljenje kovanica radi preprodaje u obliku srebrnjaka. Kao odgovor, Džozef Stariji je tvrdio da FBI uznemirava Amerikance italjanskog porekla pa je 30. aprila poslao demonstrante ispred sedišta ove agencije u znak protesta protiv saveznog progona svih Italijana širom Amerike. Protest je trajao nedeljama a mesecima kasnije će Džozef Mlađi biti oslobođen optužbe jer je glavni svedok na suđenju uhapšen pod optužbom za krivokletstvo. Pokret je pod Kolombom za kratko vreme privukao pažnju Italijana, prvenstveno zahvaljujući njegovom zagovaranju da italo-američki radnici imaju iste slobode kao svi ostali.
Mafijaški lideri su na Kolombove napore gledali sa različitim stepenima poverenja (odnosno nepoverenja). Ne zna se da li je Kolombo od Komisije dobio dozvolu ili je to uradio potpuno na svoju ruku ali 29. juna 1970. njegova Liga je organizovala džinovski miting u jednom od najvažnijih kružnih tokova na Menhetnu pod nazivom Kolumbov Krug. Toga dana, saobraćaj je blokiralo oko 50.000 Italijana (!) okupljenih zahvaljujući Kolombu. Na skupu koji je privukao pažnju čitave nacije prisustvovali su čak i kongresmeni koji su se utrkivali da daju svoju podršku Ligi i postanu njeni počasni članovi. U njihovim očima, Džozef Kolombo, šef porodice Kolombo, je bio heroj koji se borio protiv diskriminacije Italijana od strane sistema.
Zaboravljajući kojoj “ligi” je njegova odanost bila prvenstveno obećana, Kolombo se totalno prepustio javnom životu, televizijskim intervjuima, prikupljanjima sredstava i govorima za Ligu. Iduće godine, 1971. Kolombo je napravio savezništvo sa Jevrejskom odbrambenom ligom, tvrdeći da je savezna vlada godinama uznemiravala obe grupe. U jednom momentu, Kolombo je položio kauciju za 11 uhapšenih jevrejskih aktivista. Dodatnu pažnju javnosti, Kolombova Liga je dobila organizovanjem skupa u Medison Skver Gardenu na kojem je pevao, naravno, Frenk Sinatra. Iste godine, Paramaunt studio je bio primoran da zaustavi snimanje filma “Kum” zbog ogromnog pritiska Lige i italo-američke zajednice. Jedan od producenata, Albert Rudi, išao je na sastanak sa Kolombom lično i pristao da se iz filma izbace termini “mafija” i “Koza Nostra” u zamenu za podršku Lige. Kolombo se složio i snimanje je nastavljeno.
Dok je Kolombo davao intervjue neki od njegovih poručnika su bili zabrinuti zbog opadanja prihoda porodice – njihov šef je vodio brigu o svemu osim o kriminalnim poslovima. Priča o nezadovoljstvu kapetana Kolombovih je došla i do drugih porodica koje su bile više nego iznervirane Džoovim aktivnostima i složili su se da je otišao predaleko. Morao je biti opomenut na posledice koje mogu da uslede ako državi i federalcima bude previše gurao prst u oko.
Ohrabren velikim uspehom mitinga organizovanog na Kolumbovom kružnom toku, Džo je na veliko nezadovoljstvo Komisije najavio i drugi, još veći miting koji će se održati u junu 1971. Glavni glas opozicije bio je najmoćniji don u zemlji, Karlo Gambino, čiji je život Kolombo ranije spasao izdajom Maljoka i Bonana zbog čega je bogato nagrađen šefovskom titulom i Gambinovom podrškom. Ali don Karlo više nije imao strpljenja za ono što je Džo radio u poslednje vreme. Do sredine 1971. federalci i druge agencije za sprovođenje zakona su imali četvrtinu porodice Kolombo pod optužnicama. Sama pomisao da se to moglo preneti i na ostatak Američke mafije je užasavala Gambina.
Kolombovu nezgodnu situaciju je dodatno otežao i izlazak Ludog Džoa Gala iz zatvora. Tokom svog boravka iza rešetaka, Galo je izgradio prijateljstva sa crnačkim bandama iz Harlema, podučavajući ih mafijaškim trikovima i načinu rada što je tada bilo dosta neuobičajeno. Kada je čuo da je zakleti neprijatelj porodice na slobodi, Kolombo je dogovorio sastanak kako bi zakopali ratne sekire. Galo je bio spreman da zaboravi sve pređašnje sukobe u zamenu za 100.000$, što je bilo mnogo više od ponuđenih 1000$, koliko je Kolombo bio spreman da plati. Dogovor nije postignut i istoga dana je raspisan “ugovor” za ubistvo Galovo ubistvo.
KO VISOKO LETI, NISKO PADA
Prema najprihvaćenijoj teoriji, Gambino je odlučio da Galu dopusti da ukloni Kolomba. Drugi miting Lige je bio zakazan za 28. jun 1971 i Kolombo je na njemu bio laka meta. Galo je znao da on i njegovi ljudi neće moći da se približe dovoljno šefu porodice ali je i za to imao rešenje. Rano ujutru, 28. juna, Kolombo se pojavio rano na mitingu i taman kada je gomila počela da se stvara, ka Kolombu je krenuo tamnoputi atentator sa akreditacijom novinara. Nije bio više od jednog koraka udaljen kada je izvukao pištolj i šefa porodice Kolombo tri puta pogodio u glavu. Gužva je nastala, masa je počela da beži a Džoovi telohranitelji su na mestu ubili napadača, Džerouma Džonsona. Ranjeni Džo nije preminuo na licu mesta ali je zadobio ozbiljno oštećenje mozga. Narednih sedam godina bio je samo biljka koja je bespomoćno čekala da uvene.
Ostalo je dosta nerazjašnjenih pitanja povodom dešavanja tog dana. Zašto je Džonson to uradio kada je znao da nema kuda da pobegne? Mnogi su mislili da je napad njegov lični plan i da nije bilo zavere mafije protiv Kolomba. Karlo Gambino je nesumnjivo podržavao takvo mišljenje ali je policijska istraga pokazala da je atentatoru rečeno da će prisutni stvoriti dovoljno gužve za njegov siguran beg. Džonson je jednostavno bio prevaren. Ali zašto ubijati Kolomba tako javno kada mafija više voli da rešava svoje probleme bez svedoka? Zato što je na taj način rešeno nekoliko briga. Gambino je želeo da ocrni ceo pokret Lige kupajući ga u nasilju. A najviše od svega, želeo je da ponizi Kolomba i pokaže mu ko se, ipak, najviše pita u Njujorku.
Razlog za takvo Gambinovo ponašanje agenti nisu otkrili do 1974. godine, tri godine nakon atentata. Prema tvrdnjama novinara Dejvida Čendlera, dobitnika Pulicerove nagrade, Gambino se sreo sa Kolombom i naredio mu da prestane sa svim svojim glupostima. Kolombo, zaluđen svojom važnošću, pljunuo je Gambinu u lice. Pet nedelja kasnije, stigla ga je kazna za takvo nepoštovanje i Gambinu je sigurno još draže bilo što čovek koji se drznuo na takav čin nije odmah umro, već je ostao u polu-smrti sve do 1978.
Atentat na Kolomba je i danas nerazjašnjen slučaj i tema uličnih priča. Džonsonovo ubistvo je pokrenulo niz teorija o dešavanjima iza kulisa Kolombovog ubistva ali i stavilo tačku na otkrivanje pravih nalogodavaca. Ovaj nemili događaj dobio je svojih par kadrova u Skorsezeovom filmu “The Irishman” (Irac) iz 2019 a italo-američka Liga za građanska prava spominje se u trećoj epizodi četvrte sezone “The Sopranos”, kada Silvio Dante predvodi italijane u sukobu sa Indijancima koji protestuju zbog održavanja parade za dan Kristofera Kolumba.
