Đuzepe Džo Profači je bio šef i osnivač mafijaške familije koja je danas poznata kao porodica Kolombo. Na čelu najmlađe od njujorških porodica bio je više od tri decenije i to zahvaljujući isključivo svojoj okrutnosti. Ako bi “kum” prosečne kriminalne porodice trebao da izazove poštovanje, kako među svojim ljudima tako i među ostalim pripadnicima mafije, Džo Profači je taj voz propustio. U istoriji Američke mafije verovatno nije postojao šef koji je bio toliko omražen od sopstvenih vojnika i, uprkos tome, uspeo da održi moć više decenija.
MLADOST I DOLAZAK U AMERIKU
Đuzepe je rođen 1897. u Viljabateu, malom mestu koje pripada provinciji Palermo na Siciliji. Za razliku od većine drugih mafijaša njegove generacije, on se nije uputio ka Americi u ranoj mladosti već je odlučio da prve kriminalne korake napravi u domovini. Tako dolazimo i do prvih zvaničnih podataka iz njegove, skoro nepoznate, mladosti – 1920. godine je uhapšen zbog krađe i osuđen na godinu dana zatvora. Tih 360 i kusur dana je zasigurno iskoristio da razmisli o svojoj budućnosti pa se odmah po izlasku iz zatvora, 1921. ukrcao na brod ka Sjedinjenim Državama.
Profači je napornih 17 dana na brodu proveo u društvu Vinsenta Mangana (budućeg šefa današnje porodice Gambino), Fila Mangana i njihovog oca. Po iskrcavanju u Njujork, odlučuje da se uputi nešto severnije ka Čikagu i ušteđevinu uloži u legitiman posao. Na njegovu žalost, Džo se nije snašao kao vlasnik piljarnice i posao mu ubrzo propada ali to ga nije omelo da se 1925. vrati u Njujork i osnuje novu kompaniju. Biznis je ovoga puta fokusirao na uvoz maslinovog ulja što se ispostavilo kao pun pogodak. Označio je Long Ajlend kao svoju teritoriju a godinama kasnije dobiće i nadimak – kralj maslinovog ulja.
Imajući u vidu koliko mu je za biznis važno državljanstvo Sjedinjenih Država, Profači je odolevao slatkom kapitalu koji je šverc alkohola donosio njegovim zemljacima. Međutim, čim je 1927. postao punopravni državljanin Amerike, kontaktirao je starog prijatelja Vinsenta Mangana i punom parom se upustio u kriminalne radnje. Oformio je svoju bandu i uz Manganovu pomoć ostvario kontakte u podzemlju koji će mu omogućiti da posao raširi na iznudu, falsifikovanje i šverc alkohola. Za vrlo kratko vreme, Profači je postao poznato ime na ulici a njegova banda jedna od jačih u Bruklinu.
Đuzepe Džo Profači je bio šef i osnivač mafijaške familije koja je danas poznata kao porodica Kolombo. Na čelu najmlađe od njujorških porodica bio je više od tri decenije i to zahvaljujući isključivo svojoj okrutnosti. Ako bi “kum” prosečne kriminalne porodice trebao da izazove poštovanje, kako među svojim ljudima tako i među ostalim pripadnicima mafije, Džo Profači je taj voz propustio. U istoriji Američke mafije verovatno nije postojao šef koji je bio toliko omražen od sopstvenih vojnika i, uprkos tome, uspeo da održi moć više decenija.
MLADOST I DOLAZAK U AMERIKU
Đuzepe je rođen 1897. u Viljabateu, malom mestu koje pripada provinciji Palermo na Siciliji. Za razliku od većine drugih mafijaša njegove generacije, on se nije uputio ka Americi u ranoj mladosti već je odlučio da prve kriminalne korake napravi u domovini. Tako dolazimo i do prvih zvaničnih podataka iz njegove, skoro nepoznate, mladosti – 1920. godine je uhapšen zbog krađe i osuđen na godinu dana zatvora. Tih 360 i kusur dana je zasigurno iskoristio da razmisli o svojoj budućnosti pa se odmah po izlasku iz zatvora, 1921. ukrcao na brod ka Sjedinjenim Državama.
Profači je napornih 17 dana na brodu proveo u društvu Vinsenta Mangana (budućeg šefa današnje porodice Gambino), Fila Mangana i njihovog oca. Po iskrcavanju u Njujork, odlučuje da se uputi nešto severnije ka Čikagu i ušteđevinu uloži u legitiman posao. Na njegovu žalost, Džo se nije snašao kao vlasnik piljarnice i posao mu ubrzo propada ali to ga nije omelo da se 1925. vrati u Njujork i osnuje novu kompaniju. Biznis je ovoga puta fokusirao na uvoz maslinovog ulja što se ispostavilo kao pun pogodak. Označio je Long Ajlend kao svoju teritoriju a godinama kasnije dobiće i nadimak – kralj maslinovog ulja.
Imajući u vidu koliko mu je za biznis važno državljanstvo Sjedinjenih Država, Profači je odolevao slatkom kapitalu koji je šverc alkohola donosio njegovim zemljacima. Međutim, čim je 1927. postao punopravni državljanin Amerike, kontaktirao je starog prijatelja Vinsenta Mangana i punom parom se upustio u kriminalne radnje. Oformio je svoju bandu i uz Manganovu pomoć ostvario kontakte u podzemlju koji će mu omogućiti da posao raširi na iznudu, falsifikovanje i šverc alkohola. Za vrlo kratko vreme, Profači je postao poznato ime na ulici a njegova banda jedna od jačih u Bruklinu.
STVARANJE IMPERIJE
Profačijeva moć je prvo priznanje dobila 1928. na mafijaškom skupu u Klivlendu. Lokalni šef, Džozef Porelo je bio domaćin nekolicini gangstera iz Njujorka, Čikaga i Tampe koji su se okupili nakon ubistva Salvatorea D’Akvile. Cilj konferencije je bilo blagovremeno sprečavanje bilo kakvog krvoprolića i ratova za D’Akviline teritorije, pa je odlukom okupljenh, Profači proglašen njegovom zamenom u Bruklinu. Zahvaljujući dojavi, policija je saznala za ovaj kriminalni miting pa je na spisku uhapšenih bilo čak 23 imena. Možda je Profači napustio prostoriju sa okovima na rukama ali na licu mi je sigurno bio smešak.
Kao pravi domaćin, Porelo je platio kauciju svima za koje je to bilo moguće, prašina se ubrzo slegla a u vazduhu je ostalo pitanje – zašto je Profačiju, koji se tad mogao zvati novajlijom u krugovima ozbiljnog kriminala, ukazana takva čast i dodeljena D’Akvilina teritorija u Bruklinu? Neki tvrde da je Profači popunio poziciju bruklinskog šefa zahvaljujući statusu svoje porodice na Siciliji koja se povezivala sa mafijom iz VIljabatea, dok drugi misle da je izvukao korist od kontakata ostvarenih preko njegovog biznisa sa maslinovim uljem. Kako god bilo, on je sa sastanka u Klivlendu otišao kao pobednik.
Do 1930. Džo je dobrano učvrstio svoj status u njujorškom podzemlju, vodeći bandu koja je imala svoje interese u prostituciji, zelenašenju, kocki i naravno – švercu alkohola. Kada je te godine izbio čuveni Kastelamareški rat, Profači se vodio metodama Švajcarske i ceo sukob posmatrao sa strane, pozivajući se na neutralnost. Međutim, postoje priče da je finansijski pomagao stranu Salvatorea Marancana što samo potvrđuje njegovo prijateljstvo sa Džoom Bonanom, Marancanovim pulenom.
Kada je rat konačno završen 1931. Marancano je reorganizovao bande Njujorka u pet porodica i nagradio Profačija za njegovo (ne)mešanje u rat, proglašavajući ga za šefa. Takođe, porodica Profači je kasnije imala i poziciju punopravnog člana Komisije, mafijaškog parlamenta, koji je organizovao Laki Lučano.
RELIGIOZNI KRALJ MASLINOVOG ULJA
Iako je većinu svog bogatstva stekao tradicionalnim ilegalnim poduhvatima kao što su zelenašenje, iznuda i reketiranje malih biznisa, Profači je jedan od retkih koji se zaista posvetio legitimnim poslovima, prvenstveno kako bi se zaštitio od optužbi za utaju poreza, što je tih dana bilo omiljeno oruđe njujorških tužilaca. “Kralj maslinovog ulja” je svoj nadimak potpuno opravdao kada je nakon Drugog svetskog rata potražnja za maslinovim uljem naglo skočila. Osim ovog, posedovao je još 20 drugih preduzeća koja su zapošljavala stotine njujorških radnika.
Vreme će pokazati da su te 40-te godine bile najlepše za Profačija. Skućio se u Bruklinu a posedovao je i imanje na Majami Biču i ogroman posed u Nju Džerziju (1.5 kvadratnih kilometara) koje je nekada pripadao američkom predsedniku Teodoru Ruzveltu. Profači je na imanju imao pistu za avion i kapelu sa replikom oltara iz bazilike Svetog Petra iz Rima, u kojoj su se održavale službe prilikom porodičnih okupljanja.
Cela stvar sa kapelom i oltarom nije bilo samo puko dokazivanje imućnosti i uticaja mafijaškog bosa već odraz njegove duboke religioznosti. Smatran za najvećeg vernika u podzemlju, ovaj član “Kolumbovih vitezova” je pomagao crkvi na sebi svojstven način i pored izdašnih donacija. Njegovo dobročinstvo nije ostalo neprimećeno pa je Vatikan 1949. dobio na razmatranje zahtev da se Džou dodeli još jedna viteška titula, ali je bruklinski tužilac reagovao na vreme i upozorio Vatikan o kome se zaista radi. Profačijevi snovi o priznanju dobijenog od pape lično su pali u vodu ali to nije pokolebalo njegovu veru.
Redovno je boravio u crkvi Svete Bernadete u Bruklinu i uvek je koristio priliku da pokaže svoju privrženost – pa čak i na ubilački način. Kada je u maju 1952. godine, iz škrinje u jednoj crkvi u Bruklinu ukradena kruna ukrašena draguljima, Džo je svojim ljudima naredio da razglase da se kruna vrati što pre ili će krv poteći. Svetkovina je ubrzo i vraćena, sa manjkom od par dragulja što je toliko naljutilo Profačija da je ipak odlučio da se lopov kazni. Kako je rečeno tako je i učinjeno – lopov koji se drznuo da ukrade od crkve je zadavljen, što je rasplamsalo priče da je kao oružje korišćena brojanica, međutim taj podatak nikada nije potvrđen. Ne zna se kakva je reakcija bila među sveštenstvom ali ovakav potez je dodatno učvrstio Profačijevu poziciju među mafijaškim kompanjonima, pokazujući koliko moćan može biti njegov gnev.
Taj Profačijev gnev je bilo teško uklopiti u prikaz njegovih najbližih koji su ga opisivali kao veoma ljubaznog i dragog čoveka. Rozali, Profačjeva nećaka, pričala je kao o svom stricu kao o čoveku upadljivog držanja koji je privlačio pažnju na mestima koje je posećivao: “Pušio je dugačke cigare, nosio skupa odela i vozio velike crne Kadilake i prema nama deci je bio velikodušan. Kada nam je kupovao karte za Brodvej, ne bi kupio dve ili tri već bi kupio karte za ceo red.”
Kao što je tada bio običaj među ljudima kojima je mafija bila na prvom mestu, sklapanje brakova je bilo odlična podloga za čvrsta savezništva. Upravo se Rozali udala za Salvatorea Bonana, sina prvenca Džoa Bonana, šefa istoimene porodice. Međutim, prijateljstvo Bonana i Profačija nije bilo samo iz koristi – oni su bili dugogodišnji prijatelji i tandem koji je pravio idealan balans u Komisiji Gambinu i Lukezeu. Kraj 40-ih godina doneće probleme Profačiju na brojnim poljima, među kojima će biti i netrpeljivost sa “suparničkim” taborom mafijaškom parlamentu.
KADA PADA ONDA LIJE
Sam početak šeste decenije 20. veka je žestoko načepio Profačija. Retrospektiva njegovih pravnih problema može početi sa tužbom za utaju 1.5 miliona dolara, što je bilo dovoljno za pokretanje domino efekta. Problemi koje je uspešno eskivirao godinama su konačno počeli da pogađaju u metu. Pažnja medija je postala sve veća a naslovnice o mafijaškom donu bile su inicijalna kapisla za zanimanje njegovim državljanstvom i boravkom u Americi. Par godina kasnije (1956), policija je presrela jedan od njegovih tovara sa voćem iz Italije u kojem je bilo oko 50 kilograma heroina. Uprkos snimljenim telefonskim razgovorima između Džoa i sicilijanskog kriminalca Antonia Kotonea, policija nije sakupila dovoljno dokaza da ga smesti iza rešetaka. Naravno, tu je bila i konferencija u Apalačinu (1957) koja se pretvorila u čist fijasko tako što su snage reda pohapsile desetine mafijaških šefova. Među njima je bio i Džo ali je žalbama nekako uspeo da obori presudu od pet godina zatvora.
Zavidan broj problema, moglo bi se reći. Ali i pored pravnh neprilika u kojima se našao, Profači je vodio mnogo važniju bitku – bitku za opstanak. Legalne zavrzlame je rešavala njegova legija advokata ali oni mu nisu mogli pomoći u borbi unutar porodice.
PRVI KOLOMBO RAT
Kako bi dobili jasniju sliku o već pomenutoj omraženosti među sopstvenim ljudima, možemo početi od čuvene Profačijeve odredbe po kojoj svaki vojnik mora da plaća 25 dolara mesečno zato što ima tu čast da pripada njegovoj porodici. U teoriji, ta renta je služila da se pojača porodična kasa iz koje su podmićivani političari i policija ali i finansirane porodice uhapšenih vojnika, ali to je bio običaj koji je odavno ukinut u kriminalnim krugovima. U praksi, činilo se da Profači samo želi da zgrabi svaki cent koji može. Njemu se zločin definitivno isplatio ali to nije bio slučaj i sa njegovim ljudima. U ostalim porodicama, šefovi su dobijali procenat od vojnika kao neki “znak poštovanja” ali Profači je vršio veoma snažan pritisak da se oporezuje svaki mogući prihod. Uprkog njegovoj gvozdenoj vladavini, staromodni šef se našao u otvorenom sukobu koji će u istoriji ostati upamćen kao Prvi Kolombo rat.
Sve je počelo kada je Profači naručio ubistvo sopstvenog kapetana, Frenka Abatemarka, iz razloga koji verovatno već možete da pretpostavite – novca. Abatemarko je smatrao da je pohlepa njegovog šefa dostigla vrhunac i da ne treba da mu daje toliki procenat od veoma unosne lutrije koju je kontrolisao. Kada je dug dostigao iznos od 50.000 dolara, Profači je angažovao Ludog Džoa Gala da ubije Abatemarka obećavši da će mu predati lutriju, posao koji je donosio oko 2.5 miliona dolara godišnje. Galo je iza sebe imao snažnu ekipu, među kojom su bila i njegova braća i zaista su bili verni vrhu porodice. Međutim, kada je zadatak uspešno izvršen, Profači je zaboravio svoje obećanje i podelio Abatemarkovo carstvo među svojim najbližim prijateljima i porodicom.
Razjareni ovakvim potezom, braća Galo su se brzo organizovala sa još nekoliko disidenata kojima je bilo preko glave Profačijevog ponašanja. Krajem februara 1961. udarili su direktno u vrh porodice kidnapujući Džoa Maljoka (zamenika), Frenka Profačija (rođenog brata), kapetana Salvatorea Musačija i vojnika Džona Skimonea. Glavna meta , Džo Profači, je u poslednjem času načuo šta se sprema pa je pobegao na Floridu, gde se prijavio u jednu bolnicu zbog, navodno, lošeg zdravstvenog stanja. Galovi su bili spremni da drže taoce sve dok se njihovoj ekipi ne dodeli veći deo kolača a Ludi Džo je čak predlagao da ih ubijaju jednog po jednog, kako bi ubrzali Profačijevo razmišljanje. Posle nekoliko nedelja nategnutih pregovora, mir je konačno sklopljen a taoci pušteni. Naravno, Profači opet nije ispoštovao dogovor.
Kako bi narušio stabilnost Galove ekipe, šef porodice je ponudio Karmajnu Persiku pozamašnu nagradu da izda svoje saborce. Prvi se na udaru našao Leri Galo, najstariji među braćom, kojeg je Persiko namamio u klub Sahara a zatim pokušao da zadavi konopcem. Leri se izvukao samo zato što je slučajni pozornik primetio neku gungulu u lokalu i ušao da proveri da li je sve u redu. Napadači su se razbežali, ovaj čuveni događaj je završio u filmu “Kum 2” a Persiko je od toga dana pa sve do smrti nosio nadimak Zmija. Rat se nastavio, žrtve su padale na obe strane a Profači, uprkos narušenom zdravlju, nije hteo da ustukne.
SMRT DŽOA PROFAČIJA
Početkom 1962. u Italiji je preminuo Laki Lučano. Profačijevo zdravlje je bilo razoreno rakom jetre, Kostelo i Đenoveze su bili van svake računice i bilo je jasno da se odnos snaga u Njujorku drastično promenio. Gambino i Lukeze, kao nova saveznička sila u podzemlju, dosta su uticali i na dešavanja van svojih porodica. Profači je verovao da oni tajno podržavaju braću Galo (veruje se da je Ludi Džo Galo ubio Alberta Anastaziju na Gambinov nagovor) pa je odbio njihove “dobronamerne” savete da se povuče sa mesta šefa i tako zaustavi unutrašnji rat, pritom ih upozoravajući da će svaki pokušaj da ga svrgnu sa trona dovesti do opšteg sukoba. Upoznati sa Profačijevom odlučnošću i snagom njegovih saveznika (Džo Bonano), Gambino i Lukeze se više nisu mešali, barem ne otvoreno.
Svoje poslednje dane, Profači je proveo u bolnici Saut Sajd u Njujorku, odakle je komandovao svojim ljudima i rešavao svakodnevne porodične probleme. Borbu sa rakom je konačno izgubio u junu 1962. godine ali je uprkos brojnim nevoljama, uspeo da umre i dalje komandujući kriminalnom porodicom kojom je vladao više od tri decenije. Sahranjen je na groblju u Kvinsu u jednom od najvećih mauzoleja koji se tamo može pronaći.
Nažalost, Profačijeva smrt i odlazak Džoa Gala na desetogodišnju robiju nisu prekinuli rat. Na čelo porodice je stao Džozef Maljoko, Profačijev dugogodišnji zamenik, ali njegova vladavina nije potrajala. Samo godinu dana kasnije je smenjen zbog zavere da, sa Bonanom, eliminiše neke od članova Komisije. Može se reći da je konačni mir nastupio tek kada je šefovsko mesto zauzeo Džo Kolombo, čije ime porodica nosi od 1963. godine.
