Džozef Bonano je uvek i isključivo o sebi mislio kao čoveku kome je tradicija sve i kome su reputacija i ime iznad svega. Priča o najmlađem šefu mafije predstavlja oličenje onoga što se inače dovodi u vezu sa mafijaškom tradicijom i možda više od bilo kog drugog gangstera u istoriji oslikava značaj i suštinu pripadnosti Koza Nostri. Činjenica da je bio na čelu najmanje njujorške porodice nikada nije umanjilo ogromne ambicije koje su ležale duboko u njemu.
MLADOST
Rođen je kao Đuzepe Karlo Bonano u mestu Kastelamare del Golfo, malom mestu na zapadu Sicilije koje je iznedrilo zavidan broj mafijaša. U Ameriku prvi put stiže sa samo tri godine, ali Bonanovi se tamo nisu dugo zadržali. Veruje se da je pooštrena situacija među klanovima na Siciliji zahtevala povratak njegovog oca. Džo je dečačke dane provodio upijajući mafijašku tradiciju, slušajući avanture njegovih ujaka Đuzepea i Stefana kao i bliskih rođaka iz klana Magadino.
Njegovi prvi kontakti sa odmetništvom nisu bili zbog materijalne koristi već zbog bunta i ideala, koji će obeležiti i ostatak Džoovog dugog života. Posle smrti oca i majke, odlučuje da upiše pomorski institut u Palermu. Neće proći puno vremena a drčni mladić će doći u sukob sa čelnim ljudima ove ustanove što je za kaznu imalo izbacivanje iz škole, zajedno sa Piterom Magadinom, a sve zbog toga što su odbili da se povinuju fašističkom režimu i nose crne košulje u znak podrške Benitu Musoliniju.
Isključivanje sa nastave nije utišalo mladog Bonana i pažnja koju je privukao naterala ga je da izbegne u Njujork. Bez odgovarajućih papira, putovanje preko Francuske, Kube i Floride trajalo je mesecima. Taman kad su on i Piter odahnuli na čvrstom tlu Sjedinjenih Država 1924, istog momenta padaju u šake imigracionoj službi. Agonija, srećom, nije dugo trajala. Iz zatvora ih je izbavio Stefano Magadino, koji je već stekao ime u Njujorku i Bufalu. Kao uslugu Džoovom ujaku, Đovaniju Bonventreu, Stefano im je platio kauciju i u Tampu po njih poslao Vilija Moretija.
Džozef Bonano je uvek i isključivo o sebi mislio kao čoveku kome je tradicija sve i kome su reputacija i ime iznad svega. Priča o najmlađem šefu mafije predstavlja oličenje onoga što se inače dovodi u vezu sa mafijaškom tradicijom i možda više od bilo kog drugog gangstera u istoriji oslikava značaj i suštinu pripadnosti Koza Nostri. Činjenica da je bio na čelu najmanje njujorške porodice nikada nije umanjilo ogromne ambicije koje su ležale duboko u njemu.
MLADOST
Rođen je kao Đuzepe Karlo Bonano u mestu Kastelamare del Golfo, malom mestu na zapadu Sicilije koje je iznedrilo zavidan broj mafijaša. U Ameriku prvi put stiže sa samo tri godine, ali Bonanovi se tamo nisu dugo zadržali. Veruje se da je pooštrena situacija među klanovima na Siciliji zahtevala povratak njegovog oca. Džo je dečačke dane provodio upijajući mafijašku tradiciju, slušajući avanture njegovih ujaka Đuzepea i Stefana kao i bliskih rođaka iz klana Magadino.
Njegovi prvi kontakti sa odmetništvom nisu bili zbog materijalne koristi već zbog bunta i ideala, koji će obeležiti i ostatak Džoovog dugog života. Posle smrti oca i majke, odlučuje da upiše pomorski institut u Palermu. Neće proći puno vremena a drčni mladić će doći u sukob sa čelnim ljudima ove ustanove što je za kaznu imalo izbacivanje iz škole, zajedno sa Piterom Magadinom, a sve zbog toga što su odbili da se povinuju fašističkom režimu i nose crne košulje u znak podrške Benitu Musoliniju.
Isključivanje sa nastave nije utišalo mladog Bonana i pažnja koju je privukao naterala ga je da izbegne u Njujork. Bez odgovarajućih papira, putovanje preko Francuske, Kube i Floride trajalo je mesecima. Taman kad su on i Piter odahnuli na čvrstom tlu Sjedinjenih Država 1924, istog momenta padaju u šake imigracionoj službi. Agonija, srećom, nije dugo trajala. Iz zatvora ih je izbavio Stefano Magadino, koji je već stekao ime u Njujorku i Bufalu. Kao uslugu Džoovom ujaku, Đovaniju Bonventreu, Stefano im je platio kauciju i u Tampu po njih poslao Vilija Moretija.
Bruklin je Džoa dočekao raširenih ruku. Prezime Bonano bilo je nadaleko poznato u Vilijamsburgu, komšiluku krcatom od paesana iz Kastelamare del Golfa i nije mu bilo teško da preko noći shvati kako stoje stvari. Prohibicija je bila u punom jeku i Stefano di Gregorio ga je odmah uključio u posao sa alkoholom. Nedugo zatim, postaće bitan član tima, dokazujući izuzetne kvalitete u oganizovanju švercerskih operacija. Bez ikakve upotrebe sile, pobrinuo bi se da bruklinske kafane uzimaju viski od pravih ljudi. Osim posla sa pićem, iskoristio je nezaštićene bruklinske teritorije kako bi razgranao reket od italijanske lutrije. Istovremeno, Bonano je radio i sa ujakom u pekari. Izgarao je i na jednom i na drugom poslu, gradeći reputaciju snalažljivog čoveka koji se u budućnosti može videti na važnim pozicijama
USPON DŽOA BANANE
Dolazak Salvatorea Marancana u Njujork 1927. izvršiće ogroman uticaj i na Džozefa i na sferu organizovanog kriminala uopšte. Energični Sicilijanac je za kratko vreme organizovao svoje zemljake iz Kastelamarea u jednu bandu, šireći poslove i van Bruklina.
„Imao sam dvadeset i jednu godinu, on je imao oko četrdeset. Imponovalo mi je da budem u društvu iskusnog čoveka. Mogao je sa mnom da razgovara na visokoj nozi, a takva prilika mu se nije baš često ukazivala sa ostalima iz Kastelamarea, pre svega zato što su to mahom bili neškolovani ljudi. Sa mnom je Marancano mogao naširoko da priča o raznim temama, bez razmišljanja da li će ga sagovornik razumeti.“
Osim što je bio dostojan sagovornik, Bonano je postao i zamenik svog idola, Salvatorea Marancana, poznatom i kao Mali Cezar. Imao je zaduženja da putuje uzduž i popreko i nadgleda postrojenja za proizvodnju viskija. Po sopstvenim tvrdnjama, Džo je tek tada počeo da nosi pištolj jer je bilo i „misija koje su zahtevale upotrebu sile“.
Širenje Marancanovog carstva najviše je zasmetalo Džou Maseriji, onižeg grubijana koji se nalazio na čelu tada najmoćnije bande u gradu. Iz dana u dan tenzije su rasle i bilo je pitanje vremena kada će doći do krvoprolića. Iako su obojica bili Italijani, bio je to sudar dva sveta i dve različite kulture. Uglađeni Marancano se zgrožavao i na sam pomen Maserijinog imena a i Bonano ga je u svojoj biografiji lepo potkačio:
„Mada je bio poznat kao „Gazda Džo“, više bi mu pristajao nadimak „Proždrljivi Džo“. Balavio je nad tanjirom sa špagetama kao mastif. Za stolom je imao manire jednog Huna.“
Kastelamareški rat između tipičnih predstavnika stare škole, Maserije i Marancana, bio je konačna bitka za nadmoć u njujorškom podzemlju. Bonanov istančan smisao za organizaciju ponovo je došao do izražaja a svojim potezima tokom rata potpuno je opravdao funkciju drugog po redu u Marancanovoj organizaciji. Rat je potrajao skoro godinu i po dana, i za to vreme bilo je žrtava na obe strane. Glavu su izgubili Tom Reina (osnivač porodice Lukeze) i čuveni Piter Morelo, jedan od prvih većih imena u podzemlju Amerike. Konačno, na red je došao i sam Maserija – iako mu nisu presudili Marancanovi ljudi. Gazda Džo je ubijen kombinovanim silama italijanskih i jevrejskih gangstera koji su imali potpuno drugačiju viziju budućnosti podzemlja. Da stvar bude gora, u tu viziju nije se uklapao ni Bonanov heroj.
Bez Maserije kao pretnje, Marancano se proglasio šefom svih šefova i počeo naokolo da se šepuri, toliko da je ubrzo postalo neprihvatljivo. Što je bilo još opasnije, gradom su kružile priče da planira da se reši i Lučana, najmoćnijeg gangstera posle njega. Jednog septembarskog dana, 1931. četiri čoveka koji su se prethodno predstavili kao agenti poreske službe, izrešetali su Malog Cezara za kancelarijskim stolom.
Lučano je u novonastaloj atmosferi zadržao samo koncept pet njujorških porodica. Uz njegovu i Magadinovu podršku, Bonano je oduvao svog oponenta na poziciji šefa nekadašnje Marancanove organizacije i sa svojih 26 godina postao najmlađi šef u istoriji Američke mafije:
„Mislim da je on dobio nekih sedam glasova, dok je za mene glasalo otprilike njih tri stotine. Od tog časa, sve što kažem i odlučim uticaće na mnoge ljude. Morao sam, sve vreme, da imam na umu to da moja lična osećanja nisu ni blizu važna kao interesi familije. Tog dana sam izgubio privilegiju da budem sebičan.“
Prvi zadatak po preuzimanju uloge šefa bio je da reši sve moguće nesuglasice sa Lučanom u vezi sa ubistvom Marancana. Progutao je ponos i pružio ruku i tako je započeta nova era u istoriji kriminala. Problemi sa Lučanom su bili izglađeni ali mu Bonano lično nikada nije oprostio.
PORODICA BONANO
Pod Bonanovim efikasnim vođstvom, porodična kasa se drastično uvećala i on je ubrzo postao milioner. Tokove prljavog novca je tako dobro sakrio da mu redovne kontrole poreskih agencija nisu mogle ništa. Osnivao je paravanske firme i keš ulagao u različita preduzeća poput fabrike odeće i sireva, pa čak i u pogrebne firme, koje će odlično poslužiti u budućnosti tokom Banana rata – višak leševa odlagan je u kovčege sa duplim dnom a zatim sahranjen zajedno sa nekim preminulim civilom.
Godinama nakon što je Džo preuzeo familiju, Njujorkom je vladao relativni mir. Tome je najviše doprinosila Komisija, parlament mafije, u čijem je redovnom sastavu bio i on. Svaka grupa se bavila svojim problemima bez mešanja u poslove drugih porodica. U tom razdbolju, Bonano se koncentrisao na oživljavanje starih vrednosti i formiranje sopstvene reputacije. Zanimljivo, iako je bio najmlađi glavešina u Sjedinjenim Državama, smatrao se najtradicionalnijim. Svoju poziciju dona je shvatio i više nego ozbiljno (mada je sebe više voleo da naziva „Ocem“ nego šefom ili donom). U biografiji iz 1983. povukao je paralelu između sebe i Lučana:
„Čarli je bio toliko amerikanizovan da je operisao vođen najprimitivnijim porivima – pravljenjem što više novca. Ljudi moje tradicije i uverenja oduvek su smatrali je novac samo nuspojava nečeg mnogo važnijeg – moći.“
Koji god porivi vodili Bonana, vremenom je postalo očigledno da misli na veliko. Iskoristio je turbulentan period u kojem su se našle druge porodice tokom 50-ih da očvrsne svoja savezništva i proširi teritoriju van Njujorka. Neki šefovi su, pomalo uznemireni ovakvi potezima, komentarisali da Džo „ide po svetu i na svakoj slobodnoj teritoriji zabode svoju zastavu“. Do 60-ih je ovo bilo zaista očigledno, kada preuzima ogroman deo poslova u Arizoni i počeo sa nišanjenjem Kalifornije, gde lokalni mafijaši nisu smatrani ozbiljnom pretnjom. Takođe, sa Lenskim je ulagao na Kubu a samostalno se raširio i na Haiti.
Godine 1957. odlazi na odmor u Italiju, gde se sastao sa Lučanom i još nekim pripadnicima sicilijanske Mafije. Glavna tema je, veruje se, bio heroin – delatnost za koju je Džo izričito naglašavao da ga nikada nije interesovala. U autobiografiji je više puta poricao sopstvenu umešanost u ovaj „prljavi“ biznis ali nekoliko faktora baca senku na ove tvrdnje – policijski izveštaji u kojima jasno piše da je svaki treći (!) član porodice Bonano hapšen zbog trgovine heroinom, kao i svedočenje Tomaza Bušete sudiji Falkoneu u kojima priča upravo o sastanku Bonana, Lučana i još nekolicine sicilijanskih mafijaša. Po Bušetinim konstatacijama, Bonano i Lučano su im tada predložili da formiraju parlamentarno telo poput njihove Komisije (sicilijanska Kupola), što je on sa Gaetanom Badalamentijem i Salvatoreom Grekom i uradio. Bonano je, naravno, poricao da se video sa Lučanom i da je u Italiji bio na odmoru sa ženom. Kako god, kad se vratio kući sa tog „odmora“, situacija u podzemlju je bila pretežno drugačija od one koju je ostavio.
Po povratku u Ameriku, Bonano je tvrdio da apsolutno ništa ne zna o ubistvu Alberta Anastazije, čoveka kojeg se plašila većina kriminalnog sveta a on ga lično nazivao „Zemljotres“. Mediji su naravno, konstruisali priču da je Džo dobro upućen u celu situaciju i da mu je odmor u Italiji došao kao pogodan alibi. Takođe, na novinskim naslovnicama se pojavljivao kao jedan od uhapšenih na propalom mafijaškom samitu u Apalačinu.
Sudeći po pasusu iznad, cela fama oko Bonana bi trebala da ima dramatičan ton a ne komičan. Međutim, istina je bila da on zaista nema nikakve veze sa ubistvom Anastazije (već Đenoveze i Gambino) a na mafijaškoj konferenciji u Apalačinu koja je trebala da se održi mesec dana nakon Anastazijine smrti on čak nije ni bio prisutan! U knjizi se osvrnuo na nesrećna dešavanja koja su ga zadesila tim povodom. Predosetio je da je mir u podzemlju na staklenim nogama i po sopstvenim instinktima je odlučio da se tamo ne pojavljuje, misleći da je u pitanju zamka. Upad policije na imanje u Apalačinu dovelo ga je u nezgodan položaj među svojim kolegama koji su mislili da on ima veze sa tim i da se zato nije pojavio. Još jedna značajna tekovina neuspele konferencije bilo je intenzivno interesovanje Federalnog biroa za Bonana. Tako se on, odjednom, našao pod ogromnim pritiskom sa više strana – što je rezultiralo i podizanjem optužnice dve godine kasnije, 1959.
BANANA RAT
Početkom 60-ih, Bonano se prvi put suočio sa negodovanjem svojih ljudi koji su se žalili da mu operacije u Arizoni odvlače toliko pažnje da je zanemario poslove u Njujorku što je rezultiralo znatnim opadanjem prihoda. Neki od članova Komisije su takođe zauzeli strožiji stav, pogotovo nakon smrti njegovog najbližeg saveznika Džoa Profačija 1962. Bonano je osetio nemir u vazduhu i odlučio je da deluje prvi.
Svoj prezir prema Karlu Gambinu nikada nije krio. Prisećao ga se iz doba Anastazijine šefovanja i situacije u kojoj je ovaj digao ruku na svog kapetana, na čega se on samo ponizno osmehivao. Za Bonana. Gambinova reakcija je bila potpuno neprimerena jednom pripadniku Koza Nostre. Bez obzira da li bio nadređeni ili ne, nikada ne smeš da dopustiš da te neko šamara. Ispostaviće se da je Gambino samo mudro čekao svoju priliku.
„Profači je imao problema sa braćom Galo. Braća Galo su bila bliska sa Gambinom. Gambino je pak bio vrlo blizak Lukezeu. Lukeze je flertovao sa Magadinom. Ravnoteža je bila narušena.“
Kako bi izbegao da se nađe na direktnoj liniji vatre, Bonano prilazi Profačijevom nasledniku Džou Maljoku sa veoma hrabrom idejom. Poenta je bila da se Gambino, Lukeze i Magadino smaknu u što kraćem roku kako ne bi imali vremena da se organizuju i da na kraju njih dvojica zavladaju Komisijom. Maljoko je pristao i zadatak poverio prethodno pouzdanom mladom ubici, Džou Kolombu. Zavera je propala kada ambiciozni Kolombo odlučuje da sve prenese planiranim žrtvama. Bonanu i Maljoku je naređeno da se pojave pred Komisijom i objasne svoje postupke. Maljoko je to učinio i pokajao se za svoje grehe. Kao kaznu, koja je bila neobično blaga, morao je da plati određeni novčani iznos i dozvoljeno mu je da se povuče sa mesta šefa. Veliku ulogu u svemu ovome je imao i zdravstveni faktor – Maljoko je bio na samrti i zato je Komisija odlučila da ne prlja ruke.
A Bonano? Lisac starog kova se nije upecao na očigledan mamac. Njega je zdravlje odlično služilo i znao je kakva bi ga kazna čekala, pa odlučuje da napusti Njujork. Sa suprugom se odselio u Kanadu, što dalje od puškaranja a čak je i podneo papire imigracionoj službi u nadi da će dobiti državljanstvo. Nekoliko nedelja kasnije, biće lišen slobode zbog lažnog popunjavanja formulara, tačnije prikrivanja kriminalne prošlosti. Po izlasku iz zatvora deportovan je nazad u Sjedinjene Države, gde ga je čekao neminovni sukob sa Komisijom.
Po povratku u Njujork 1964, Bonano se suočio sa pozivom da se pojavi pred velikom porotom, u istrazi o organizovanom kriminalu. Istovremeno, morao je da se izbori sa sve većim nezadovoljstvom izazvanim brzim usponom njegovog sina Bila, kojeg su smatrali nepodobnim za vođenje organizacije. Dan pre nego što se Džo pojavio pred porotom, kao bomba je odjeknula vest o njegovoj otmici na Park aveniji.
Postoji nekoliko verzija istine o ovom događaju. Prva i najmanje verovatna jeste da je pobegao na Haiti, gde se krio pod zaštitom autokratskog predsednika Papa Doka Divalijea. Druga i treća su podjednako verovatne – ili je Bonano orkestrirao sopstvenu otmicu kako bi se slegla prašina i sa zakonodavstvom i sa Komisijom ili ga je ona zaista otela. Po njegovim tvrdnjama, oteli su ga Magadinovi ljudi i držali u nekoj seoskoj kući u Bufalu.
Komisija je iskoristila ovaj momenat i nametnula Gaspara DiGregoria kao novog šefa porodice Bonano. Ova odluka je dovela do cepanja porodice na Džoove pristalice i na one koji su se više uzdali u moć Komisije. Iz svega je, konačno, izbio i „Banana rat“ – sukob koji je proizveo popriličan broj leševa ali bez finalne odluke o pobedniku. DiGregorio je početkom 1966. uspeo da namami Bila Bonana u zamku ali ni tad nije uspeo da stavi tačku na konflikt.
A onda se, posle skoro dve godine, u maju 1966, Bonano pojavio u javnosti i predao vlastima. Komisija ga je navodno pustila jer je pristao da se mirno povuče u Arizonu bez uticaja na sledećeg vođu familije. Sa druge strane, protiv njega nije bilo većih optužbi pa su ga vlasti pustile na slobodu posle plaćene kaucije. E sad, jedna je stvar nagovoriti Džozefa Bonana na povlačenje a druga je primorati ga da to i ispuni. Umesto u Arizonu, Džo se utvrdio na Long Ajlendu i odatle orkestrirao nekolicinu jakih napada na ljude Gaspara Di Gregoria. Komisija je bila van sebe.
Di Gregorio, posle preživljena tri srčana udara, više nije bio sposoban da prati tok rata. Njegovi ljudi su padali kao pokošeni i ostali njujorški šefovi su izgubili strpljenje za njegovo nesposobno rukovođenje. Rat je konačno završen 1969. kada su obe strane bile iscrpljene, pogotovo Bonano koji je preživeo infarkt. Ovoga puta, ispunio je obećanje i otišao da poslednje godine provede u Arizoni. U svojim memoraima objasniće da je po okončanju rata izgubio svaku ambiciju da ostane na čelu porodice:
„Moja tradicija u Americi je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina postala parodija sebe same.“
Bilo je istine u ovoj, pomalo nostalgičnoj, rečenici. On je ostao kao poslednji preživeli od pet originalnih šefova mafije iz 1931. Praktično svi suparnici i neprijatelji su napustili ovaj svet pre njega, uključujući i DiGregorija, Lukezea, Magadina, Gambina, pa čak i dosta mlađeg Kolomba. Ipak, ni dani u Arizoni mu nisu prolazili u miru. Razna ministarstva su vodila razne slučajeve protiv njega i konačno su uspeli da ga osude 1980. zbog ometanja pravde. Nije želeo ni da se brani. Mislio je da će sa njegovim lošim engleskim, tužioci izvrnuti sve što kaže i samo napraviti budalu od njega. Drugi udarac je usledio kada je Rudi Đulijani podigao optužnicu protiv nekoliko tadašnjih šefova njujorških porodica u slučaju „Komisija“ i iskoristio delove njegove knjige koja je više puta citirana i u ovom tekstu. Na taj način je pokušao da dokaže postojanje Komisije i jednim udarcem skloni nekoliko šefova povezanih u zločinačku zaveru. Bonano je odbio da odgovori na sva pitanja vezana za ovaj slučaj, što ga je ponovo oteralo iza rešetaka. Po odsluženoj kazni, drugi put se povukao iz javnosti i poživeo još šesnaest leta.
Bil Bonano je opisao kako Džo provodi penzionerske dane: „Posećuje grob moje majke nekoliko puta nedeljno, razgovara sa njom i vraća se kui gde se zanima čitanjem starih klasika i gledanjem crno-belih filmova koji ga podsećaju na dane njegove mladosti“.
Džo Bonano je umro 11. maja 2002 u bolnici u Arizoni. Imao je 97 godina.
DRUGA PORODICA DŽOA BONANA
Period mira koji je usledio posle Kastelamareškog rata 1931. godine i njegovog krunisanja za šefa porodice, Bonano je iskoristio za ženidbu svojom dugogodišnjom devojkom Fej Labruco. Mladenci su rekli „da“ 15. novembra 1931. u Crkvi Sv. Josifa u Bruklinu. Godinu dana kasnije, Fej je rodila sina koji je kršten kao Salvatore, u čast Džoovog oca, ali će on ostati upamćen pod nadimkom Bil. Osim njega, Bonanovi su imali i ćerku Ketrin i sina Džozefa Mlađeg. Porodica je živela u Nju Hempširu ali su se zbog Bilove dečačke bolesti preselili u Tuson u Arizonu, gde je Džo nastavio sa širenjem svog carstva i gde će na kraju i preminuti.
DŽO BANANA U FILMOVIMA I SERIJAMA
Bonanov lik je bitan deo svake priče o mafiji, pa je tako publika mogla da vidi njegovo oličenje u filmovima “Mobsters” (1991) i “Bonanno: A Godfather’s Story” (1999), kao i u serijama “Boardwalk Empire” i “Godfather of Harlem” u kojoj ga tumači Čaz Palminteri.
