Titula šefa je teret koji je nekad teško nositi. To je na svojoj koži osetio i Džozef Maljoko, čiju će dugogodišnju karijeru sjajnog zamenika i savetnika baciti u senku nespretna vladavina od nepunih godinu dana. Kao desna ruka Džoa Profačija, Maljoko se kretao među elitom vođa kriminalnih porodica beležeći svoje prisustvo na važnim sastancima poput onih u Klivlendu 1928. ili u Apalačinu 1957. Tokom godina Profačijeve vladavine kada su ulice Bruklina bile pune leševa neposlušnih odmetnika, Maljoko se istakao kao čovek koji je umeo da završava stvari i vrhunski ispunjava naredbe ali, ispostaviće se, ne i da ih donosi.
PORODIČNE VEZE I PRVI KRIMINALNI KORACI
Đuzepe Maljoko je rođen 1989. na Siciliji. O njegovoj mladosti i dolasku u Sjedinjene Države se malo zna a i to malo podataka je izvučeno iz knjige Džoa Bonana, “Čovek od časti”, što je sasvim verodostojan izvor imajući u vidu njihovo višegodišnje prijateljstvo i porodične veze. Osim sa Bonanom, Maljoko je bio u daljem srodstvu (ili imao porodične veze preko brakova) sa Stefanom Magadinom iz Bafala, kapetanom i konsiljereom Salvatoreom Musačijem i, najvažnijim od svih, Džozefom Profačijem koji je oženio njegovu sestru, Ninfu Maljoko. Oslanjajući se na njih, Maljoko se brzo snašao po dolasku u Ameriku, upadajući u posao sa ilegalnim klađenjem i reketiranjem sindikata.
Krajem 1928. Maljoko je sa Profačijem prisustvovao na sastanku u Klivlendu, čija je glavna tema bila mirna podela Bruklina nakon smrti Salvatorea D’Akvile. Iz nekih nejasnih razloga (bilo je dosta moćnijih od njih dvojice u podzemlju), Profači je dobio izdašan deo slobodnih teritorija i za svog zamenika je imenovao Maljoka – što će ostati njegovo zaduženje narednih trideset i kusur godina. Policijska racija je prekinula sastanak pred sam kraj ali njihova akcija nije uticala na tok konferencije – sve je već bilo rešeno. Maljoko je uhapšen zbog posedovanja oružja ali se u zatvoru nije zadržavao.
Kao zamenik, Maljoko se odlično pokazivao od samog početka Profačijeve vladavine (on se u ozbiljniji kriminal bacio dosta kasno, tek u drugoj polovini dvadesetih godina). Pomno je izvršavao naređenja, pogotovo ona o neutralnosti tokom Kastelamareškog rata koji je zahvatio Njujork 1931. godine. Kada je rat završen a Njujork podeljen u pet porodica, Profačijevo mudro postupanje je nagrađeno imenovanjem u šefa i njegova banda se sad zvala porodica Profači. Kao takav, imao je svoje mesto u Komisiji a ostali šefovi su Maljoka posmatrali sa poštovanjem koje zaslužuje zamenik jedne takve organizacije.
Po Bonanovim zapisima, Maljoko je bio izvrstan kuvar i uživao je u jelu. Uprkos gojaznosti (imao je preko 150 kilograma), opisivan je kao veoma energičan i odlučan čovek koji je odisao samopouzdanjem i ozibljnošću. Bio je poznat kao Zlooki Džo ili Džo Malajak, što je bila izvedenica reči Maluk (vladar).
Titula šefa je teret koji je nekad teško nositi. To je na svojoj koži osetio i Džozef Maljoko, čiju će dugogodišnju karijeru sjajnog zamenika i savetnika baciti u senku nespretna vladavina od nepunih godinu dana. Kao desna ruka Džoa Profačija, Maljoko se kretao među elitom vođa kriminalnih porodica beležeći svoje prisustvo na važnim sastancima poput onih u Klivlendu 1928. ili u Apalačinu 1957. Tokom godina Profačijeve vladavine kada su ulice Bruklina bile pune leševa neposlušnih odmetnika, Maljoko se istakao kao čovek koji je umeo da završava stvari i vrhunski ispunjava naredbe ali, ispostaviće se, ne i da ih donosi.
PORODIČNE VEZE I PRVI KRIMINALNI KORACI
Đuzepe Maljoko je rođen 1989. na Siciliji. O njegovoj mladosti i dolasku u Sjedinjene Države se malo zna a i to malo podataka je izvučeno iz knjige Džoa Bonana, “Čovek od časti”, što je sasvim verodostojan izvor imajući u vidu njihovo višegodišnje prijateljstvo i porodične veze. Osim sa Bonanom, Maljoko je bio u daljem srodstvu (ili imao porodične veze preko brakova) sa Stefanom Magadinom iz Bafala, kapetanom i konsiljereom Salvatoreom Musačijem i, najvažnijim od svih, Džozefom Profačijem koji je oženio njegovu sestru, Ninfu Maljoko. Oslanjajući se na njih, Maljoko se brzo snašao po dolasku u Ameriku, upadajući u posao sa ilegalnim klađenjem i reketiranjem sindikata.
Krajem 1928. Maljoko je sa Profačijem prisustvovao na sastanku u Klivlendu, čija je glavna tema bila mirna podela Bruklina nakon smrti Salvatorea D’Akvile. Iz nekih nejasnih razloga (bilo je dosta moćnijih od njih dvojice u podzemlju), Profači je dobio izdašan deo slobodnih teritorija i za svog zamenika je imenovao Maljoka – što će ostati njegovo zaduženje narednih trideset i kusur godina. Policijska racija je prekinula sastanak pred sam kraj ali njihova akcija nije uticala na tok konferencije – sve je već bilo rešeno. Maljoko je uhapšen zbog posedovanja oružja ali se u zatvoru nije zadržavao.
Kao zamenik, Maljoko se odlično pokazivao od samog početka Profačijeve vladavine (on se u ozbiljniji kriminal bacio dosta kasno, tek u drugoj polovini dvadesetih godina). Pomno je izvršavao naređenja, pogotovo ona o neutralnosti tokom Kastelamareškog rata koji je zahvatio Njujork 1931. godine. Kada je rat završen a Njujork podeljen u pet porodica, Profačijevo mudro postupanje je nagrađeno imenovanjem u šefa i njegova banda se sad zvala porodica Profači. Kao takav, imao je svoje mesto u Komisiji a ostali šefovi su Maljoka posmatrali sa poštovanjem koje zaslužuje zamenik jedne takve organizacije.
Po Bonanovim zapisima, Maljoko je bio izvrstan kuvar i uživao je u jelu. Uprkos gojaznosti (imao je preko 150 kilograma), opisivan je kao veoma energičan i odlučan čovek koji je odisao samopouzdanjem i ozibljnošću. Bio je poznat kao Zlooki Džo ili Džo Malajak, što je bila izvedenica reči Maluk (vladar).
KOLOMBO RAT
Sve do 1957. Maljoko se provlačio ispod radara zahvaljujući luksuzu koji su tadašnji zamenici, kao manje bitni, uživali. Sva pažnja policije i medija bila je uprta u šefove, pa je njegova karijera bila uglavnom u senci Profačijeve. Prvo hapšenje je usledilo na čuvenom sastanku u Apalačinu, koji je policija razbila i pre nego što je započeo. Nakon toga, uhapšen je i 1960. kada je osuđen na pet godina zatvora. Zahvaljujući manjku dokaza a potom i podmićivanju zvaničnika, oba puta je izbegao zatvor.
Kao što je bio slučaj i sa njegovim šefom (i zetom) Džoom Profačijem, problemi sa pravosuđem početkom tih 60-ih ga nisu puno opterećivali. Veću muku su mu pravila braća Galo, ekipa iz njegove porodice koja je odlučila da se odmetne zbog pohlepe u vrhu organizacije i sukoba oko unosnih poslova koji su trebali da im pripadnu.
Kao bitan faktor u porodici, Maljoko se našao prvi na udaru. Braća Galo su uspešno organizovala njegovo kidnapovanje i preko noći je Maljoko postao jedan od četiri taoca sopstvenih ljudi. Pregovori o otkupnini i daljim događanjima unutar porodice su trajali nekoliko dana, sve dok Profači, koji se sklonio na bezbedno (u jednu bolnicu na Floridi), nije sklopio primirje kako više ne bi testirao bes odmetnutih vojnika. Nakon što je Maljoko pušten na slobodu, uz obećanje da će zahtevi otmičara biti razmotreni, zauzeo je odlučan stav da se ništa od tih zahteva ne ispuni. Bio je ovo istinski odraz inata i hrabosti ali je sveže oslobođeni zamenik ipak, za svaki slučaj, u krilu držao napunjenu pušku kad god bi seo u automobil.
KRALJ JE MRTAV – ŽIVEO ZAMENIK!
Smrt Džoa Profačija 1962. označila je, ne samo kraj višedecenijske vladavine, već i kraj Maljokovog “blagostanja” koje mu je pozicija zamenika omogućavala. Kao najverniji Profačijev čovek, preuzeo je porodične uzde ali mafijaška Komisija ga nije odmah prihvatila kao legitimnog šefa. On je svakako nastavio sa Profačijevim ratom protiv braće Galo, pokušavajući na taj način da dokaže da je dostojan trona. Uz siguran glas Džoa Bonana, Maljoko je i pred Komisijom zvanično priznat kao novi šef.
Vrlo brzo, primetilo se da je Maljoko na poziciji koja je bila daleko iznad njegovih mogućnosti. U takvim okolnostima, lako je pao pod uticaj oštrog i lukavog Bonana, koji je bio dobro upoznat i sa porodičnim dešavanjima i sa Maljokovim (ne)sposobnostima.
Sa Đenovezeom iza rešetaka, Bonano je zaključio da bi mogao da dominira mafijom i postane najmoćniji kriminalac u zemlji. Da bi stigao do cilja, skovao je plan da ubije Tomija Lukezea i Karla Gambina, kao i svog rođaka koji je u poslednjem periodu sve više naginjao ka ovoj dvojici, Stefana Magadina. Maljoko je dobrovoljno ušao u priču koju mu je predstavio Bonano jer su i Gambino i Lukeze od samog početka potkopavali njegovo pravo na mesto šefa Profačijevih. Ubrzo se ispostavilo da je Maljoko više odmogao Bonanu u njegovim vizijama nego što je doprineo.
Zadatak o eliminaciji Gambina i Lukezea, Zlooki Džo je poverio svom pouzdanom ubici Džou Kolombu i u startu napravio grešku. Kolombo je dobro znao ratnu istoriju mafije i da bi takva ubistva izazvala opšti sukob u kojem bi on bio glavna meta. Uporedivši odnos snaga, shvatio je da Maljoku nikada neće poći za rukom da izvede tu igranku do kraja pa je odlučio da je bolji potez da svoje žrtve obavesti o namerama svog nadređenog. Računao je da bi Gambino mogao da ceni takvu izdaju unutar porodice jer je i on sam postao šef nakon zavere protiv Alberta Anastazije. I bio je u pravu.
Komisija je naredila da se Maljoko i Bonano pojave na ispitivanju kada je lukavi Gambino shvatio da Maljoko nije dovoljno smeo da se sam odluči na takvu ideju. Bonano je ignorisao poziv ali je preplašeni šef porodice Profači skupio taman toliko hrabrosti da stane ispred njih i sve prizna. Pušten je sa kaznom od 50.000 dolara i uslovom da napusti poziciju na kojoj se nalazio. Može izgledati neverovatno da ga Gambino i Lukeze nisu ubili ali su shvatili da je Maljoko bolestan čovek kojem je suđeno da ne poživi još dugo i da bi njegovo pogubljenje sateralo ostatak porodice i Bonana u ćošak, izazivajući rat koji su i sami želeli da izbegnu. Osim toga, na ovaj način su pokušali da namame i Bonana da se pojavi, što im nije pošlo za rukom.
SMRT
Potrešen od svega što ga je snašlo u proteklih nekoliko meseci, Maljoko je prihvatio svoju sudbinu određenu od strane Komisije. Ne samo da se povukao sa pozicije šefa, već se povukao i iz javnog života. Razgovor sa Komisijom je ostavio traga na njegovo već loše stanje i uspeo je da poživi još samo nekoliko meseci. Umro je u svojoj kući na Long Ajlendu od srčanog udara izazvanog visokim pritiskom.
Većinu priče o zaveri Bonana i Maljoka, vlasti su saznale kroz čuvene snimljene razgovore šefa mafije iz Nju Džerzija, Sema “Vodoinstalatera” DeKavalkantea. Razgovori su izašli u javnost nekih pet godina nakon Maljokove smrti a otkrili su da je Komisija znala da je Bonano iza zavere i da je, kada je propala, Komisija bila ubeđena da je Bonano organizovao Maljokovo ubistvo:
“Oni veruju da je on otrovao Maljoka. Maljoko nije umro prirodnom smrću… Vidite, Maljoko je sve priznao pred Komisijom ali Džo nije znao koliko je informacija tačno otkrio. Razumeš? Zato sumnjaju da je upotrebio pilulu.”
Na osnovu DeKavalkanteove izjave, Maljokovo telo je ekshumirano i podvrgnuto drugoj obdukciji. Nikakav trag otrova nije pronađen.
