“Lav ne može sebe da zaštiti od zamki a lisica se ne može sama odbraniti od vukova. Zato čovek mora istovremeno biti lisica koja će prepoznati zamke i lav koji će oterati vukove.”
– „Vladalac“, Nikolo Makijaveli, 1532.
Nakon što se Laki Lučano poklonio pred publikom i sišao sa scene kriminala – prvo zbog zatvora, a kasnije i zbog deportacije u Italiju – samo je jedan šef mafije pokazao dovoljno lukavstvo i inteligenciju da postane ono što se nezvanićno može opisati kao de fakto “šef svih šefova” u Američkoj mafiji. Taj čovek nije bio ni Vito Đenoveze, Džo Bonano ili Karmine Galante – iako su svi sebe smatrali dostojnim takve uloge. Bio je to Karlo Gambino, jedna od najpoštovanijih i najmoćnijih figura u istoriji mafije. Oko njegovog boravka u zatvoru mišljenja su podeljena – neki izvori tvrde da je proveo 22 meseca u zatvoru zbog problema sa porezima i vođenjem ilegalne destilerije. Neki pak tvrde da je don Karlo nekoliko puta bio hapšen ali nikada nije bio osuđen. S obzirom da mu je “karijera” trajala 5 decenija, koji god podatak bio tačan – oba su fascinantna.
MLADOST
Karlo Gambino je rođen na Siciliji u porodici koja je generacijama bila usko povezana sa mafijaškim klanovima, što mu je u neku ruku i odredilo životni put. Postati član Časnog društva, bio je normalan sled okolnosti za svakog ambicioznog mladića koji je odrastao u Palermu početkom prošlog veka. Skoro kao i njegovim vršnjacima u Sjedinjenim Državama krajem istog veka koji su svoje mesto tražili na Vol Stritu. Prostim rečima, bilo je to ostvarenje sna.
Odrastajući u komšiluku toliko okupiranim od strane Mafije da se smatrao zabranjenom teritorijom za policiju i vojsku, Karlo je posmatrao “ljude od časti” kako paradiraju ulicama u skupim odelima, pozdravljajući stanovništvo koje im se obraćalo za pomoć ili prilazilo u znak poštovanja. Jednog dana će on, Karlo Gambino, postati jedan od njih.
Njegove tinejdžerske dane obeležiće priče o legendarnom sicilijanskom mafiozu, don Vitu Kašio Feru, koji se svojevremeno smatrao najmoćnijim čovekom na ovom italijanskom ostrvu. Među mladima su se ispredale legende o njegovom odlasku u Ameriku gde je stvorio bogatstvo a zatim se, zbog ubistva, vratio na Siciliju gde je bez puno napora preuzeo kontrolu. Slušao je mladi Karlo o njegovim prijateljstvima sa političarima, bankarima i sudijama koji su mu se neretko obraćali za usluge. O tome kako je često posećivao aristokratska imanja a potom šetao najsiromašnijim delovima Palerma obasipajući decu novcem ili kako je lično ubio njujorškog policajca Džozefa Petrosina koji je došao čak do Palerma u nadi da će mu stati na put. Jednog dana će on, Karlo Gambino, psotati veliki šef poput Vita Kašio Fera.
“Lav ne može sebe da zaštiti od zamki a lisica se ne može sama odbraniti od vukova. Zato čovek mora istovremeno biti lisica koja će prepoznati zamke i lav koji će oterati vukove.”
– „Vladalac“, Nikolo Makijaveli, 1532.
Nakon što se Laki Lučano poklonio pred publikom i sišao sa scene kriminala – prvo zbog zatvora, a kasnije i zbog deportacije u Italiju – samo je jedan šef mafije pokazao dovoljno lukavstvo i inteligenciju da postane ono što se nezvanićno može opisati kao de fakto “šef svih šefova” u Američkoj mafiji. Taj čovek nije bio ni Vito Đenoveze, Džo Bonano ili Karmine Galante – iako su svi sebe smatrali dostojnim takve uloge. Bio je to Karlo Gambino, jedna od najpoštovanijih i najmoćnijih figura u istoriji mafije. Oko njegovog boravka u zatvoru mišljenja su podeljena – neki izvori tvrde da je proveo 22 meseca u zatvoru zbog problema sa porezima i vođenjem ilegalne destilerije. Neki pak tvrde da je don Karlo nekoliko puta bio hapšen ali nikada nije bio osuđen. S obzirom da mu je “karijera” trajala 5 decenija, koji god podatak bio tačan – oba su fascinantna.
MLADOST
Karlo Gambino je rođen na Siciliji u porodici koja je generacijama bila usko povezana sa mafijaškim klanovima, što mu je u neku ruku i odredilo životni put. Postati član Časnog društva, bio je normalan sled okolnosti za svakog ambicioznog mladića koji je odrastao u Palermu početkom prošlog veka. Skoro kao i njegovim vršnjacima u Sjedinjenim Državama krajem istog veka koji su svoje mesto tražili na Vol Stritu. Prostim rečima, bilo je to ostvarenje sna.
Odrastajući u komšiluku toliko okupiranim od strane Mafije da se smatrao zabranjenom teritorijom za policiju i vojsku, Karlo je posmatrao “ljude od časti” kako paradiraju ulicama u skupim odelima, pozdravljajući stanovništvo koje im se obraćalo za pomoć ili prilazilo u znak poštovanja. Jednog dana će on, Karlo Gambino, postati jedan od njih.
Njegove tinejdžerske dane obeležiće priče o legendarnom sicilijanskom mafiozu, don Vitu Kašio Feru, koji se svojevremeno smatrao najmoćnijim čovekom na ovom italijanskom ostrvu. Među mladima su se ispredale legende o njegovom odlasku u Ameriku gde je stvorio bogatstvo a zatim se, zbog ubistva, vratio na Siciliju gde je bez puno napora preuzeo kontrolu. Slušao je mladi Karlo o njegovim prijateljstvima sa političarima, bankarima i sudijama koji su mu se neretko obraćali za usluge. O tome kako je često posećivao aristokratska imanja a potom šetao najsiromašnijim delovima Palerma obasipajući decu novcem ili kako je lično ubio njujorškog policajca Džozefa Petrosina koji je došao čak do Palerma u nadi da će mu stati na put. Jednog dana će on, Karlo Gambino, psotati veliki šef poput Vita Kašio Fera.
Zahvaljujući vezama koje su imali Kastelanovi, rođaci sa majčine strane, Karlo je zapao za oko lokalnm mafiozima koji su ga brzinski vrbovali kao potencijalno dobrog kandidata. Bio je bistar, marljiv i uvek spreman da učini starijima. Svoju sitnu pojavu (bio je visok oko 170cm) vešto je prikrivao ponositim držanjem i upečatljivim licem: gustim obrvama, crnom kosom i kukastim nosem poput orlovskog kljuna koji će mu, kombinovan sa večito misterioznim smeškom postati zaštitni znak.
Karlovi snovi su postal java kada je imao nepunih dvadeset godina. Nekolicina sveća obasjavala je sobu u kojoj se dešavala ceremonija njegovog ulaska u Časno društvo. Oko dugačkog, trpezarijskog stola stajalo je desetak ljudi a jedan od njih je prišao mladom regrutu i bodežom mu pustio krv iz kažiprta kojom je natopio parče papira a potom ga zapalio. Držeći u rukama sliku sveca i zapaljenu hartiju, Karlo je ponavljao reči svog tutora: „Neka izgorim kao ovaj papir ako ikada izdam bratstvo“.
Palermo je imao sve – sunce, povoljnu klimu, bogatu istoriju, nasmejan narod. Palermo je imao sve ali ipak nije imao dovoljno da zadrži Karla Gambina u svom zagrljaju. Nekoliko njegovih rođaka sa majčine strane je odavno napustilo domovinu i već steklo imetak u Americi. Njegova tetka se tamo udala za čoveka koji je bio dobro povezan a njen sin, Tomas, bio je član američkog ogranka Mafije. Glavešine u Palermu su bile u stalnom kontaktu sa svojim kolegama sa druge strane bare i često su slali svoje najbolje regrute u SAD kako bi pripomogli u širenju uticaja Naše stvari. I tako se jednog novembarskog dana 1921. godine mladi Karlo ukrcao na prekookeanski brod Vinćenco Florio i uputio ka Njujorku. Bio je to grad koji je mnoge njegove zemljake slomio teškim radom nateravši ih da kunu dan kada su napustili domovinu. Nekoliko decenija kasnije, taj grad će pred njim pasti na kolena.
DOLAZAK U AMERIKU
Posle nešto više od mesec dana putovanja, pardobrod Vinćenco Florio pristao je u Norfolk 23.12.1921 noseći tovar sa limunom, maslinovim uljem, inćunima, vinom i jednim putnikom – Karlom Gambinom. Legenda kaže da je na dan iskrcavanja, Karlo obukao svoje najsvečanije odelo, savršeno uglancane crne cipele i svileni prsluk koji je krasio zlatni sat, očev poklon za rastanak. Bivši novinar njujošrkog „Dejli Njuza“ Pol Meskil, koji je intervjuisao mnoge članove porodice Gambino, opisao je dolazak mladog Karla Gambina u Sjedinjene Države u svojoj knjizi „Don Karlo: šef svih šefova“. Amerika je Karla dočekala kako i dolikuje jednom mladiću sa jakim poznanstvima. Kapetan, koji je bogato nagrađen za prevoz svog jedinog putnika, lično ga je ispratio do imigracionih i carinskih predstavnika sa kojima takođe nije bilo problema. Za njih su se pobrinuli Karlovi prijatelji.
Probijajući se kroz maglu sa jednim koferom u ruci, srećan ali pomalo nervozan zbog svog dolaska u novi svet, Karlo je pogledom skenirao po dokovima kada su ga obasjali farovi jednog od parkiranih automobila. Pogledavši kroz šoferku odmah je za volanom prepoznao svog rođaka, jednog od Kastelanovih, koji je došao u Ameriku nekoliko godina ranije. On je uputio Karla o svim aranžmanima koje su obavili u njegovo ime. Iznajmili su mu omanji stan u blizini bruklinskog priobalja i obezbedili mu posao u transportnoj kompaniji koju je porodica posedovala.
Sa saborcima iz Koza Nostre ga je upoznao Tomas, takođe rođak sa majčine strane, a tu je bio i Tomi Lukeze, prijatelj iz detinjstva koji mu je brže bolje predstavio “privrednu granu u ekspanziji “ – ilegalnu proizvodnju i distribuciju alkohola. Trend podrumskih destilerija, skrivenih skladišta i švercera uzeo je maha preko noći kada je na snagu stupio Volstedov akt koji je zabranjivao proizvodnju, prodaju i transport piva i ostalih alkoholnih derivata u Sjedinjenim Državama. Tako je, odmah po svom ilegalnom ulasku u zemlju (Karlo Gambino nikada nije postao građanin SAD), mladi Sicilijanac počeo sa prihvatanjem svega što mu novi život pruža.
Osim posla u garaži transportne firme, rođaci su mu našli još jednu zanimaciju. Na njihovu preporuku postao je član najmoćnije njujorške ekipe koju je vodio Đuzepe „Gazda Džo“ Maserija, zdepasti gangster koji je zbog ubistva, Siciliju morao da napusti još 1903. Nije prošlo mnogo a Karlo je počeo da zarađuje više novca nego što je mogao i da zamišlja koračajući strmim ulicama Palerma.
KRALJ MIDA
Gazda Džo je brzo primetio snalažljivost svog novog radnika, delegirajući mu različite odgovornosti i menjajući mu radne pozicije kao u velikim kompanijama. Sa Karlom je, rame uz rame, stasalo još nekoliko momaka čija će imena postati zvučna u njujošrkom podzemlju – Džo Adonis i Albert Anastazija. Oni su, uz trio Lučana i Đenovezea, činili okosnicu Maserijinih jedinica u nemirnim vremenima koja su sledila. Uporedo sa rastom moći Džoa Maserije, rasla je i moć njegovog najjačeg konkurenta – Salvatorea Marancana. Otimanja pošiljki i teritorijalne čarke ubrzo su prerasli u otvoreni obračun koji je na ulicama Njujorka dobio ime „Kastelamareški rat“ koji je trajao sve do 1931. Ishod rata obio se o glavu njegovim pokretačima a kao pobednici su izašli mlađi naraštaji koji su, okupljeni u sindikat kriminala oformili pet njujorških porodica i nastavili da žive u miru i prosperitetu. Karlo Gambino je ostao vezan za ekipu koja je pre ovog besmislenog puškaranja kontrolisala bruklinske dokove a sada je zvanično nosila ime porodica Mangano – čiji će caporegime (kapetan) ubrzo postati.
Ukidanje Prohibicije 1933. je za mnoge gangstere bilo zlosutno predskazanje da će ostati bez gomile novca koju su ubirali prodajom zabranjenog alkohola. Karlo Gambino, međutim, nije tako mislio. Godinama unazad sticao je destilerije širom Njujorka, Nju Džerzija, Pensilvanije i Merilenda i mudro ćutao, smatrajući da će potražnja za kvalitetnim i jeftinim alkoholom ostati visoka i kada se ukine Prohibicija. Osim što je mudro ćutao, kupovao je još destilerija a zatim i opremu za preradu alkohola po bagatelnim cenama od drugih gangstera koji su smatrali da im one više ne trebaju sada kada je država ponovo počela da proizvodi, uvozi i prodaje alkohol. Do sredine tridesetih prošlog veka, Karlo Gambino je praktično držao monopol nad nezakonito proizvedenim viskijem u radijusu od oko stotinu kilometara oko Njujorka i na taj način zgrnuo svoje prvo veće bogatstvo. Ali ne i poslednje.
Prosperitet porodice Mangano bio je stabilan i u godinama Velike Depresije između ostalog zahvaljujući i njenom kapetanu kukastog nosa, čije će ime i sama nositi u godinama koje dolaze. Drugi mafijaši su ga nazivali “kralj Mida” – jer se sve što Karlo dotakne pretvaralo u zlato.Posedovao je nepogrešiv instinkt za pravljenje para, bio je hitar u prepoznavanju prilika i više nego uporan u njihovom unovčavanju. Tokom Drugog svetskog rata, federalna vlada je izdala saopštenje da će nafta, meso i druge pojedine namirnice moći da se nabavljaju samo uz kupone koje je država serijski puštala u opticaj. Karlu nije bio problem da uvidi vrednost ovih markica i odmah je prešao u akciju. Unajmio je desetine najboljih njujorških obijača sefova sa zadatkom da obijaju vladine trezore u kojima su se nalazili kuponi. Kada su službenici iz Kancelarije za upravljanje cenama (poseban odsek osnovan tokom Drugog svetskog rata), inače zaduženi za čuvanje ovih kupona, videli priliku da uvećaju svoje plate, Karlo Gambino je počeo da kupuje kupone direktno od njih a zatim distribuira putem svoje mreže za prodaju alkohola.
Sa ogromnim kapitalom iza sebe, počeo je da ulaže u raznorazne poslove, podjednako legalne i ilegalne. Uvozio je maslinovo ulje i sireve, posedovao je klanice, pumpe, fabrike odeće, pekare, restorane i noćne klubove, picerije i firme za transport. Sa svojih 45 godina, otprilike 25 nakon svog dolaska u Sjedinjene Države, Karlo Gambino je bio multimilioner a porodica za koju je radio postala je jedna od vodećih u Njujorku. I dalje se vodio kao imigrant.
USPON KARLA GAMBINA
Iako zvezda u usponu, Karlo je bio svestan svojih ograničenja. Najveća prepreka na putu ka tronu bio mu je Albert Anastazija, zastrašujući zamenik Vinsenta Mangana i jedna od vodećih figura ekipe simboličnog naziva „Murder Inc“ – produžene ruke mafije koja je izvršavala najgora dela. Anastazija je imao iste težnje kao i Karlo. Njegova moć je napravila neviđen skok nakon Drugog svetskog rata – ubedio je vlasti da oslobode Lučana, kontrolisao je dokove i izvukao se iz kandži države kada se povela istraga o simpatičnom, gorenavedenom udruženju ubica. Vreme je provodio najviše sa Frenkom Kostelom koji je preuzeo porodicu od Lučijana što je s pravom smetalo Vinsentu Manganu – ukoliko bi se Albert usudio na puč, Frenk bi bio moćan saveznik.
Situacija među Manganovima je dobila nagli zaokret 1951. kada je pronađeno beživotno telo Vinsentovog brata, Fila. Upucan je tri puta u potiljak i u oba obraza a zatim bačen u zaliv. Kada je policija otišla da obavesti njegovog brata, shvatili su da je i on nestao. Prolazili su meseci i kada je Koza Nostra prihvatila činjenicu da je i Vinsent verovatno mrtav, pozvali su Alberta na raport. On je negirao bilo kakvo učešće u Filovom ubistvu i Vinsentovom nestanku. Uz snažan uticaj Frenka Kostela, sastanak je završen proglašavanjem Anastazije za novog šefa, koji je po svom dolasku imenovao Frenka Skalizija za svog zamenika a Džoa Adonisa i Karla Gambina predstavio kao svoje najvažnije ljude u porodici.
Previranja koja su ubrzo usledila u njujorškom podzemlju išla su Karlu na ruku. Đenoveze je nasilno preuzeo porodicu Lučano od Frenka Kostela, Džo Adonis je deportovan u Italiju a Frenk Skalizi ubijen po nalogu Komisije pod sumnjom da je zajedno sa Anastazijom prodavao članstva u Koza Nostri za 50.000$. Đenoveze je znao da mu treba insajder u porodici Mangano kako bi se rešio Alberta i na taj način imao svu slobodu da sebi dodeli davno ukinutu titulu capo di tutti capi. Tajno je počeo da se sastaje sa Gambinom i ponudio mu kormilo familije Mangano, kada se zajedničkim snagama reše Anastazije. Karlo je razmotrio ponudu i pristao. Stari prijatelj i šef njujorške porodice, Džo Profači mu je ustupio tri vojnika za ovaj delikatni zadataki oni su ga besprekorno završili. Bila su to braća Galo – “Ludi” Džo, Albert i Luis.
Krunisanje Karla Gambina za novog šefa ali i Vitovo apsolutno preuzimanje Američke mafije zakazano je za 14.novembar 1957. na sastanku u Apalačinu, mestašcu na zapadu države Njujork. Privatnu zabavu na kojoj se okupilo stotinak gangstera pridošlih iz svih delova Sjedinjenih Država prekinula je policija i pre nego što je sastanak počeo. Mediji su naravno ispratili ceo događaj a gangsteri su pobesneli zbog nepotrebne pažnje koju su privukli. Ovaj debakl bio je pravo poniženje za organizatora, Vita Đenovezea.
Nestrpljiv da samog sebe proglasi za vladara mafije, Đenoveze je ubrzo organizovao novi. Ovoga puta, u mirnom restoranu u Njujorku, okupili su se samo šefovi i oni koji to treba da postanu, u pratnji svojih savetnika i zamenika. Karlo Gambino je te večeri konačno ispunio ambicije o kojima je maštao kao mladić na Siciliji – u svojoj 57. godini stao je na čelo familije. Od toga dana, svaki član Američke mafije oslovljavaće ga sa “don Karlo”.
GAMBINOVA VLADAVINA
Po povratku sa sastanka, Karlo je postavio Džoa Rikobona za svog konsiljerea, Džoa Bionda za zamenika a Pola Kastelana, svog bliskog rođaka, za kapetana. Organizacija koju su nasledili od Anastazije promeniće ime iz Mangano u Gambino i vremenom će postati najjače kriminalno udruženje u Sjedinjenim Državama.
Uprkos činjenici da je uz njegovu pomoć stigao do vrha, Karlo Gambino nikada nije verovao Vitu Đenovezeu. Retki su se osećali prijatno u društvu ambicioznog i podmuklog Vita. Još otkako mu je Vito predstavio plan za Albertovo ubistvo, Karlo je u glavi smišljao način kako da se reši i Đenovezea. Ovo je pravi trenutak da se osvrnemo na debakl u Apalačinu.
Đenoveze je u Apalačin pozvao sve koji nešto znače u američkom podzemlju kako bi potvrdio svoju poziciju na vrhu mafije. Ko je o tom sastanku mogao da obavesti policiju i na taj način ponizi Vita? Sumnja je, logično, pala na one koji nisu bili pozvani ili prisutni – Frenk Kostelo, njegov zakleti neprijatelj; Karlos Marselo, šef iz Luizijane i Kostelov bliski saradnik; Mejer Lanski i Laki Lučano, koji je uprkos progonu u Italiju još uvek imao uticaj u kriminalnim krugovima. Vito je sa pravom mogao da okrivi bilo koga od njih. Ali, šta je sa onima koji su bili prisutni? Kao, recimo, Karlo Gambino? Zašto rizikovati hapšenje i prekinuti događaj na kojem treba da bude imenovan za šefa? Da li je potkopavanje Vita Đenovezea u očima mafioza bilo vredno toga? Apsolutno.
Udarac na status Vita Đenovezea u Apalačinu bio je samo početak. Ipak, kako ne bi vodio bitku na dva fronta, Don Karlo odlučuje da prvo reši potencijalne pretnje unutar sopstvene porodice. Već su kolale glasine o mogućoj osveti za ubistvo Anastazije od onih koji su mu ostali verni i posle smrti. Najglasniji su bili kapetan Džon Riboloto i jedan od njegovih vojnika, Armand Rava. Kada je Gambino saznao za njihove namere, delovao je hladnokrvno i efikasno. Riboloto je upucan četiri puta a nekoliko dana kasnije, Rava je ustreljen osmnaest puta tokom partije pokera u Bruklinu. Od njih je napravio primer svakome ko je planirao da ugrozi njegov autoritet.
Sa raščišćenim računima u svojoj borgati, Karlo je opet mogao da se posveti Đenovezeu. Saučesnici u tom podvigu bili su mu Laki Lučano, Mejer Lanski i Frenk Kostelo. Njihov plan bio je da nameste Đenovezea federalnim agentima tako što će obelodaniti njegovu umešanost u multimilionersku mrežu trgovine heroinom. Biro za narkotike je dugo sumnjao da Đenoveze zarađuje milione od droga li nikada nisu pronašli nekog dovoljno smelog da svedoči protiv njega. Svi su ga se plašili. Lučano je u svojoj biografiji objasnio da su on, Kostelo, Lanski i Gambino ponudili Nelsonu Kantelopsu, nižerazrednom dileru, njihovu zaštitu i iznos od 100.000$ ukoliko bude lažno svedočio protiv Đenovezea. Do Biroa za narkotike je zatim stigla vest da postoji očevidac, spreman da svedoči u zamenu za smanjenje kazne, koji tvrdi da je lično bio prisutan kada je Đenoveze kupovao ozbiljne količine heroina. Na suđenju koje se odigralo 1959. Kantelops je bio glavna zvezda – njegovo lažno svedočenje je Vita i njegova 24 saradnika spakovalo iza brave. Ispostaviće se da je ovo bio finalni udarac za Đenovezea, koji će umreti u zatvoru 10 godina kasnije.
APSOLUTNI KRALJ NJUJORKA
Sa deportovanim Lučanom, penzionisanim Kostelom i bez Anastazije i Đenovezea za vratom, Gambino nije imao opasnu konkurenciju u Američkoj mafiji. Njegovo šefovanje koje će potrajati narednih 15 godina moglo je da počne.
Prema svedočenju Semjuela DeKavalkantea iz Nju Džerzija, Gambino je do 1965. uspostavio totalnu kontrolu nad odnošenjem smeća u Njujorku a zatim je proširio na okruge Nju Džerzi, Vestčester i Nasau. Na Vol Stritu, Gambino je postavio svoj vernog poručnika Karminea Lombardozija kao nadležnog za prevare sa osiguranjem i manipulaciju sa cenama akcija koje su familiji donosile milione dolara godišnje. Svoj udeo imao je i u “Pride Meat” supermarketima (koje je vodio njegov rođak Pol Kastelano) i u “Castro Convertibles” nameštaju.
Njegova sposobnost da se prilagodi svakom biznisu možda se najbolje ogledala i u poslovnom poduhvatu koji je pokrenuo sa Henrijem Salczajnom i Džordžom Skilerom sa kojima je osnovao konsultantsku firmu “SGS Associates” specijalizovanu za sindikalna pitanja. Početna naknada za Gambinovo konsultovanje bila je 40.000$. Kada se na to doda monopol nad automatima za prodaju, zelenašenje, pornografija, krijumčarenje Sicilijanaca, reketiranje njujorških moćnika i bezbroj drugih ilegalnih aktivnosti skoro je pa nemoguće prebrojati milione, pa čak i milijarde koje su se slivale u kasu familije Gambino.
Sve kombinacije navedene u prethodna dva pasusa nadgledao je neupadljivi čovek skromnih navika i neškolovani imigrant. U tome su mu pomagali njegov zamenik, savetnik i 24 kapetana sa isto toliko ekipa, od kojih sun eke brojale i više desetina vojnika. Sve u svemu, oko 4000 ljudi je radilo za Karla Gambina – od čega su njih 400 bili punopravni članovi Koza Nostre.
Ono što je zanimljivo oko njegove fenomenalne karijere jeste da on nije delovao dovoljno nemilosrdno i agresivno da bi došao čak ni do pola puta koji je pregazio. Po svim svedočenjima, Karlo je bio uljudan, tih čovek, uvek spreman da pomogne finansijki dok je prezirao razmetanje i privlačenje pažnje.. Ipak, nisu svi imali pozitivnu sliku o njemu. U svojoj autobiografiji iz 1980. Džozef Bonano se osvrnuo na svog nekadašnjeg suparnika:
“Nikada nije bio ratnik. Ukoliko je imao izbora, izbegavao je nasilje. Bio je veverica od čoveka, ponizna i nedostojanstvena individua. Dok je Anastasija bio živ, koristio ga je kao svog potrčka za sitne poslove. Jednom sam video Alberta kako je podigao ruku na njega i umalo ga udario jer je ovaj traljavo odradio neki posao. U mom svetu, to je smrtna uvreda. Neko drugi nikada ne bi trpeo tako javno poniženje. Karlo je odreagovao ulagivačkim osmehom.”
Bonano, međutim, nije napisao da Karlo do kraja života nije skinuo taj ulagivački osmeh. Čak i kada je bio najmoćniji čovek u Njujorku, zadržao ga je kao kamuflažu pred svetom. Oni manje vešti, poput pokojnog Anastazije, to jednostavno nisu shvatali. Gambinova ličnost je za druge mafijaše bila i ostala nedokučiva zagonetka. Konstantno su se trudili da ga pročitaju i konstantno su u tome omanjivali. Džozef Kantalupo, vojnik porodice Kolombo koji je promenio stranu i postao cinkaroš dao je svoj sud o Gambinu:
“Nije mi delovao kao neko ko može da naredi ubistvo čoveka jednostavnim klimanjem glave. Bio je sitan i neprimetan čovek sa celim gradom u svom džepu. Za razliku od Kolomba, nije nosio nakit i vozio se u ogromnom Kadilaku u skupim odelima.”
Ono što oni nisu znali, kao ni većina onih koji su ga upoznali, jeste da je Gambina pokretala ludačka ambicija skrivena iza blagog osmeha i gospodskih manira. Njegovi najjači aduti na putu ka vrhu nisu bili ni mišići ni prazne pretnje. Reč koja možda najviše pristaje Karlovoj ličnosti jeste “furberia”, italijanski izraz koji opisuje onog koji sagleda situaciju iz svih uglova pre nego što napravi potez.
POSLEDNJE POGLAVLJE
Uprkos prethodnim svedočenjima, Gambino je bio čvrst tradicionalista koji je zahtevao svaki znak poštovanja prema tituli koju je nosio. Bio je Kum i tako se i ponašao a priče o njegovoj velikodušnosti se i danas mogu čuti u najsiromašnijim delovima Bruklina ili Male Italije na Menhetnu. Poput pravog mafijaškog dona iz filmova, umeo je nenajavljeno da se pojavi u ulici Malberi i za samo par minuta ceo komšiluk bi znao da don Karlo sedi u kafeu Biondo, spreman da sasluša i pomogne svojim zemljacima. Njegov dolazak razbio bi monotoniju vrelih popodneva u italijanskom getu i ceo kraj bi naprasno oživeo.
Čuveni kafić Biondo, pao bi pod uticaj komšiluka i bio podređen isključivo razgovorima između Karla i meštana. Don bi se u društvu sekretarice i jednog telohranitelja smestio za sto, dok bi još dvojica sedela za stolom iza, budno motreći na sve ulaze u lokal. Potresne priče majki bez dovoljno novca za kiriju ili izdržavanje četvoro dece ili očeva čijim je ćerkama oduzeta čast prekidali su samo šapati Karla Gambina svojoj sekretarici a zatim i njeno škrabanje po papiru. Uz reči da će pokušati da uradi sve što je u njegovoj moći, don bi ispratio svakog ko bi sa njim podelio muku a četvrti telohranitelj bi zatim propustio sledećeg da priđe stolu.
Ovi neformalni sastanci su Gambinu doneli hiljade odanih duša. Do kraja sedamdesetih niko se više nije ni trudio da zapamti sve ljude koji su mu dugovali uslugu. Jedan od njih bio je i otac Lo Gato, čija je crkva početkom sedamdesetih opljačkana a lopovi su odneli ikone, zlato i parohijsku kasu. Don Karlo mu je preko telefona obećao da će pronaći izvršioce sramnog čina i uverio ga da njegovi ljudi ne stoje iza toga. Plen je ubrzo vraćen a na pitanje sveštenika da li su počinioci prijavljeni policiji, jedan od Gambinovih kapetana je odgovorio da za tim nema potrebe jer su već dovoljno kažnjeni.
Ali tih 70-ih Karlu nisu tekli med i mleko a dane nije provodio razmišljajući samo o brigama nesrećnih domaćica. Vlasti su se uporno trudile da ga stave iza rešetaka i to se, pored svakodnevnih briga oko porodice, odrazilo na njegovo zdravlje.
U martu 1970. policijske snage su ga presrele tokom šetnje sa suprugom na ulicama Bruklina. Jedan od nedavno uhapšenih lopova sa bogatim iskustvom iza sebe, pomenuo je Gambina kao glavnog organizatora pljačke oklopnog vozila koje je prenosilo 30 miliona dolara. Kao i mnogo puta do sad, Karlo je uspeo da se izvuče. Ubrzo nakon toga, povela se i diskusija o njegovom boravku u Sjedinjenim Državama ali je i taj slučaj završio na prašnjavim policama državnih službenika. Iz kandži zakona ovoga puta ga nisu izvukli ni lukavstvo ni pamet, već srčani problemi.
Sve lošije zdravlje uticalo je na Karlovu odluku da se potpuno izoluje u svoj dom u ulici Oušn Parkvej. Iz udobnosti svog skromnog ali dobro čuvanog doma, Gambino je upravljao još nekoliko godina delegirajući obaveze na svoje sinove Tomija i Karla kao i na najbliže rođake, Pitera i Pola Kastelana.
Drugi prsten Karlovih ljudi od poverenja činila je banda od tridesetak Sicilijanaca koje je prokrijumčario u Ameriku i koji su račune polagali isključivo njemu. Jedini izvor prihoda koji su imali poticao je direktno od starca kukastog nosa i bili su u njegovoj potpunoj milosti (ili nemilosti). Znali su da bi ih Imigraciona služba spakovala na brod za Palermo u roku od 72 sata ukoliko bi se na bilo koji način suprotstavili njegovom autoritetu. Država će tek 1974. otkriti da je Gambino otvorio kapije Amerike za nekoliko hiljada Sicilijanaca. Među njima je bio i Tomazo Bušeta, pripadnik sicilijanske Koza Nostre koji će dospeti u žižu javnosti tokom osamdesetih.
Svestan da mu nije preostalo još puno vremena, Karlo je počeo da priprema tron za svog naslednika. Najmoćniji čovek posle njega u familiji bio je nemilosrdni Anielo Delakroče. Komandovao je najopasnijim ekipama unutar familije, među kojima su bili i ljudi okupljeni oko Džona Gotija. Iskustvo koje je Delakroče imao iza sebe u mafiji isturilo ga je kao logično rešenje za Karlov problem. Sa druge strane, bio je tu i njegov rođak Pol Kastelano koji je sa njim prošao mnoge ratove. Polu je bilo draže da leži u zatvoru kada su ih sve zajedno spakovali u Apalačinu nego da ispriča policiji koji je bio razlog tog skupa. Pol je bio njegova krv, sangue del sangue, i bio je Karlu na usluzi proteklih pedeset godina. Odluka je bila teška pa je Karlo, još jednom, doneo odluku u svom stilu. Novi šef jeste bio Pol Kastelano ali, kako bi sprečio potencijalni rat kada njega više ne bude bilo, prepustio je sve rekete na području Menhetna Nilu Delakročeu i imenovao ga za Polovog zamenika. Dok bi se Kastelano bavio legalnim tokovima novca, Nil je na ulcii bio alfa i omega.
Srce Karla Gambina prestalo je da kuca 15. oktobra 1976.. Umro je u snu u svom letnjikovcu na Long Ajlendu, što je bila retkost za šefove Mafije. Hiljade uplakanih italijana, krem Američke mafije, političke zverke i visoko-pozicionirani pripadnici policije okupili su se kako bi ga spratili na večni počinak. Novinari i posmatrači bili su izolovani od ožalošćenih – namrštenim čuvarima je bilo potrebno samo nekoliko pretećih reči da obeshrabre svakog potencijalnog uljeza. Stvari su vođene sa pristojnošću koju bi is am Karlo zahtevao.
Šest godina kasnije, slučajno ili namerno, ukazana mu je još jedna čast. Danijel Burstin, novinar koji iza sebe ima Pulicerovu nagradu, izdao je 1982. godine knjigu sa indeksom zapaženih događaja. Ime Karla Gambina se našlo pored uticajnih imena kao što su Hauard Hjuz i naftni magnat Pol Geti, kao tri uticajne ličnosti koje su napustile svet 1976. U knjizi koja je pokrila višegodišnji period, nijedan pripadnik Američke mafije nije naveden osim njega.
DRUGA PORODICA GAMBINO
Godine 1932, Karlo je oženio svoju dalju rođaku, Ketrin Kastelano – sestru Pola Kastelana. Imali su tri sina – Tomasa, Džozefa i Karla, kao i ćerku Filis. Tomas je pohađao vojnu akademiju u Kornvolu gde se družio sa budućim političkim vođama a kasnije je oženio Frensis Lukeze, ćerku Karlovog starog prijatelja Tomija Lukezea. Džozef i Karlo su imali interese u Kvartu mode a Filis se udala za uglednog doktora. Po svim podacima, Karlo je do kraja ostao posvećen i veran muž.
Zanimljivo je napomenuti kako je Karlo smestio čekaonicu u prizemlju svog doma, dok mu je kancelarija bila na spratu. Svako ko bi došao, ljut ili ne, morao je prvo da se suoči sa preljubaznom domaćicom Ketrin Gambino, koja je već znala kako da postupi u zavisnosti od situacije pa zatim prenese utiske iz “čekaonice” svom suprugu na spratu.
