Bez ikakve sumnje, Čarls Laki Lučano je najuticajniji italo-američki gangster koji je ostavio daleko veći trag u istoriji od drugih pripadnika mafije, pa čak i od (možda) mnogo poznatijeg Al Kaponea. Godine 1931. Lučano zvanično uspostavlja koncept Američke Mafije i dobija nezvaničnu titulu “oca modernog organizovanog kriminala u Americi”. Uz Mejera Lanskog je, takođe, bio jedan od osnivača Nacionalnog sindikata kriminala, organizacije ljudi različitih nacionalnosti koja je vladala podzemljem više od pola veka i oštetila budžet Sjedinjenih Država za nekoliko milijardi dolara. Razlog osnivanja ove dve organizacije od strane Lučana je upravo krilatica kojom se, kroz život, vodio: “Ne postoji dobar novac ili loš novac. Postoji samo novac”. Ovakvom postavkom figura u kriminalnoj partiji šaha, Lučano je osigurao svoj uticaj i profit u skoro svim nezakonitim radnjama širom zemlje – predsedavajući mafijom imao je autoritet nad pripadnicima iste tj. Italijanima, dok je kontrolom nad Nacionalnim sindikatom imao uticaj i na jevrejske, afro-američke i irske gangstere.
MLADOST
Rođen je 1897. u Lerkara Fridi, predgrađu Palerma na Siciliji kao Salvatore Lukanija. Kao i veći deo tadašnjih žitelja Palerma, porodica Lukanija je odrastala u skromnim uslovima. Otac Antonio je radio u rudnicima sumpora, dok se majka Rozalia brinula o njemu, bratu Bartolomeu i setrama Končeti i Filipi. U potrazi za lepšim životom, 1906. godine su se otisnuli ka Sjedinjenim Državama.
Amerika je zaista bila obećana zemlja za ljude koji su došli da naprave kapital (na bilo koji način) i Laki se brzo uklopio u takav sistem. Na njegov dalji životni put je možda najviše uticala jedna partija bacanja kockica u kojoj je za noć uspeo da zaradi preko 200 dolara. Bilo je to daleko više od nekoliko metalnih novčića nedeljno koliko je uspevao da nakrpi prodavajući šešire. Malo po malo, dečak iz Palerma se upoznao sa čarima jedne druge Amerike i shvatio da postoji još načina za zaradu osim mukotrpnog rada. Prvi put je uhapšen sa samo 9 godina.
Te iste godine Lučano je osnovao dečačku bandu koja je za cent ili dva dnevno, nudila slabijim dečacima (pretežno Jevrejima) svoju zaštitu. Ako nisu bili zainteresovani za usluge koje je pružao mladi gospodin Lučano, on bi ih maltretirao i svakako im uzeo novac. Jedan od tih slabašnih klinaca bio je i Mejer Lanski, tvrdoglavi “ješa” sitnog rasta koji je izričito odbijao da nekim Italijančićima preda svoj novac za užinu. Iznenađen Mejerovom srčanošću i principima od kojih nije odustajao čak ni posle batina, Laki mu je ponudio mesto u svojoj bandi. Tako se izrodilo prijateljstvo koje će godinama kasnije kontrolisati podzemlje u čitavoj državi. Trajaće do kraja njihovih života.
U tinejdžerskom dobu, Laki je već imao ozbiljnu reputaciju na ulici. Njegov uticaj unutar bande Pet tačaka (The Five Points Gang) je dostigao zavidan nivo i sumnja se da je već tad na duši nosio neke ljude. Istovremeno, brusio je i veštine makroa koje će ga kasnije koštati slobode. Sa reputacijom koju je gradio kroz adolescenciju rastao je i njegov krug poznanika i prijatelja iz podzemlja. Dešavanja na političkoj sceni, koja su usledila krajem druge decenije 20. veka, učiniće Lučana i njegove kolege milionerima.
Bez ikakve sumnje, Čarls Laki Lučano je najuticajniji italo-američki gangster koji je ostavio daleko veći trag u istoriji od drugih pripadnika mafije, pa čak i od (možda) mnogo poznatijeg Al Kaponea. Godine 1931. Lučano zvanično uspostavlja koncept Američke Mafije i dobija nezvaničnu titulu “oca modernog organizovanog kriminala u Americi”. Uz Mejera Lanskog je, takođe, bio jedan od osnivača Nacionalnog sindikata kriminala, organizacije ljudi različitih nacionalnosti koja je vladala podzemljem više od pola veka i oštetila budžet Sjedinjenih Država za nekoliko milijardi dolara. Razlog osnivanja ove dve organizacije od strane Lučana je upravo krilatica kojom se, kroz život, vodio: “Ne postoji dobar novac ili loš novac. Postoji samo novac”. Ovakvom postavkom figura u kriminalnoj partiji šaha, Lučano je osigurao svoj uticaj i profit u skoro svim nezakonitim radnjama širom zemlje – predsedavajući mafijom imao je autoritet nad pripadnicima iste tj. Italijanima, dok je kontrolom nad Nacionalnim sindikatom imao uticaj i na jevrejske, afro-američke i irske gangstere.
MLADOST
Rođen je 1897. u Lerkara Fridi, predgrađu Palerma na Siciliji kao Salvatore Lukanija. Kao i veći deo tadašnjih žitelja Palerma, porodica Lukanija je odrastala u skromnim uslovima. Otac Antonio je radio u rudnicima sumpora, dok se majka Rozalia brinula o njemu, bratu Bartolomeu i setrama Končeti i Filipi. U potrazi za lepšim životom, 1906. godine su se otisnuli ka Sjedinjenim Državama.
Amerika je zaista bila obećana zemlja za ljude koji su došli da naprave kapital (na bilo koji način) i Laki se brzo uklopio u takav sistem. Na njegov dalji životni put je možda najviše uticala jedna partija bacanja kockica u kojoj je za noć uspeo da zaradi preko 200 dolara. Bilo je to daleko više od nekoliko metalnih novčića nedeljno koliko je uspevao da nakrpi prodavajući šešire. Malo po malo, dečak iz Palerma se upoznao sa čarima jedne druge Amerike i shvatio da postoji još načina za zaradu osim mukotrpnog rada. Prvi put je uhapšen sa samo 9 godina.
Te iste godine Lučano je osnovao dečačku bandu koja je za cent ili dva dnevno, nudila slabijim dečacima (pretežno Jevrejima) svoju zaštitu. Ako nisu bili zainteresovani za usluge koje je pružao mladi gospodin Lučano, on bi ih maltretirao i svakako im uzeo novac. Jedan od tih slabašnih klinaca bio je i Mejer Lanski, tvrdoglavi “ješa” sitnog rasta koji je izričito odbijao da nekim Italijančićima preda svoj novac za užinu. Iznenađen Mejerovom srčanošću i principima od kojih nije odustajao čak ni posle batina, Laki mu je ponudio mesto u svojoj bandi. Tako se izrodilo prijateljstvo koje će godinama kasnije kontrolisati podzemlje u čitavoj državi. Trajaće do kraja njihovih života.
U tinejdžerskom dobu, Laki je već imao ozbiljnu reputaciju na ulici. Njegov uticaj unutar bande Pet tačaka (The Five Points Gang) je dostigao zavidan nivo i sumnja se da je već tad na duši nosio neke ljude. Istovremeno, brusio je i veštine makroa koje će ga kasnije koštati slobode. Sa reputacijom koju je gradio kroz adolescenciju rastao je i njegov krug poznanika i prijatelja iz podzemlja. Dešavanja na političkoj sceni, koja su usledila krajem druge decenije 20. veka, učiniće Lučana i njegove kolege milionerima.
PROHIBICIJA
Osamnaesti amandman usledio je na snagu 17. januara 1920. godine i na taj način označio početak čuvene Prohibicije. Proizvodnja, prodaja i transport alkoholnih pića bio je zabranjen širom Amerike. Bar je to bila ideja. Za trinaest godina, koliko je amandman bio na snazi, kriminalci su od sitnih lopova i makroa postali milioneri jer nečiji potpis na nekom dokumentu koji je donela vlada nije automatski značio da će žeđ i želja Amerikanaca za alkoholom prestati. Lučano je bio jedan od mnogih koji se svojski trudio da im tu žeđ ugasi.
Situacija u kojoj se tadašnji kriminal nalazio odgovarao je Lakiju. Iako je bio član bande Pet tačaka, niko mu nije branio da sarađuje i sa ostalim gangsterima. Sa Vitom Đenovezeom i Frenkom Kostelom je pokrenuo sopstveni biznis ilegalne distribucije alkohola i to pod pokroviteljstvom Arnolda Rotštajna, imućnog Jevreja koji je ovoj italijanskoj mladeži bio i mentor i zaštita. Sa druge strane, Laki je sarađivao is a Lanskim i Sigelom koji su imali svoju bandu ali i sa Džoom Maserijom koji je šefovao na Menhetnu. Kao što smo već rekli – postoji samo novac.
Osim što mu je bio mentor, Rotštajn je Lakija naučio kako da se kreće u visokom društvu. Godine 1923. Lučano je uhvaćen na delu tokom primopredaje heroina. Iako nije završio u zatvoru, njegov ugled je bio oziljno narušen jer se trgovina narkoticima čak i među kriminalcima u to vreme smatrala izuzetno prljavim biznisom. Mušterije i saradnici su čuli za ovo i reputacija mu je u jednom momentu visila o koncu. Uz Rotštajnove instrukcije, kupio je oko 200 prvoklasnih karata za boks meč između Dempsija i Firpa i podelio ih uvaženim gangsterima i političarima. Arnold ga je takođe odveo kod najskupljih krojača kako bi utisak te večeri bio potpun. Uživajući uz Dempsijeve aperkate, svi su brzo zaboravili posrnuće njihovog domaćina.
BESMISLENI RAT STARE ŠKOLE
Tokom 20-ih godina prošlog veka, Laki je bio sve bliži sa Maserijom čijem je uticaju u Njujorku mogao da parira samo Salvatore Marancano, šef klana Kastelamareze (ime dobio po gradiću Kastelamare del Golfo, odakle je Marancano bio poreklom kao i većina članova). Za razliku od uglađenog Rotštajna, Gazda Džo je bio neškolovan i nekulturan, sa očiglednim manjkom menadžerskih sposobnosti.
Cela ta fama o poštovanju i časti jednog Sicilijanca ka drugom, izbegavanju saradnje čak i sa Italijanima koji nisu poreklom sa Sicilije i isključiva netrpeljivost prema drugim nacionalnostima oduvek je smetala Lučanu i samo mu predstavljala prepreku u zgrtanju još većeg kapitala. Pritisak koji je Maserija vršio na njega u vezi sa druženjem sa Frenkom Kostelom (poreklom iz Kalabrije) i Mejerom Lanskim, samo je umanjio poštovanje Lakija prema Gazda Džou. Lučano se oduvek divio Kostelovoj lukavosti i načinu na koji se, iako mlad, probio do visoko pozicioniranih političara i policijskih komesara koji su, jedan po jedan, završavali na njegovom platnom spisku. Problem u Lakijevim očima nije bio Kostelo, već Maserija.
Česti teritorijalni sukobi na ulicama Njujorka su kulminirali ozloglašenim “Kastelamareze” ratom. Dve najmoćnije frakcije predvođene Đuzepeom Maserijom i Salvatoreom Marancanom ušle su u krvavu bitku koja će duže od godinu dana. Za to vreme, nastradalo je na desetine gangstera a oni preživeli su svakodnevno gubili novac. Lučano je sve to posmatrao sa strane i održavao kontakt sa ljudima iz oba tabora.
Kada je postalo jasno da prekida paljbe nema ni na vidiku, odlučuje se na riskantan potez. Posle četrnaest meseci ratovanja, Marancano je bio u prednosti ali je Maserija i dalje bio snažan. Na sastanku sa “protivničkim” šefom, Lučano obećava da će se lično rešiti Maserije u zamenu za preuzimanje njegove bande, poslova i teritorije. Bio je to idelan dogovor za Marancana, međutim on u tom trenutku nije znao da Laki svoje poteze planira dugoročno.
KRAJ RATA
Đuzepe Džo Maserija ubijen je 15. aprila 1931. godine u jednom restoranu na Koni Ajlendu. Tog dana se našao sa Lučanom, navodno kako bi razmotrili ratnu strategiju i buduća dešavanja. U jednom momentu, mladi vojnik se izvinio svom nadređenom i krenuo ka toaletu. Kada se vratio, Maserija je ležao mrtav. Legenda kaže da su u trenutku Lučanove odsutnosti u restoran uleteli Đenoveze, Anastazija, Sigel i Adonis i poput četiri jahača apokalipse rasuli pakao po njujorškom restoranu. Smrt Gazde Džoa je označila kraj rata i italijanski kriminalci su napokon mogli da odahnu. Uz Marancanov blagoslov, Laki je preuzeo njegovu bandu, poslove i teritoriju. Možda je te noći spavao mirno ali period koji je ubrzo usledio ga je sigurno držao budnim.
Kako bi obeležio pobedu ali i proglasio sebe vrhovnim vođom mafije u Americi, Marancano je napravio feštu za nekoliko stotina zvanica. Te večeri, najavio je pravila kojih će morati da se pridržavaju svi “ljudi od časti” ali i ozvaničio najveće njujorške bande u borgate (porodice). Na teritoriji grada postojaće ih ukupno pet – Lučano, Profači, Galjano, Mangano i Marancano – i svaka će imati šefa s tim da će ostali morati da polažu račune (i dobar deo profita) njemu, koji će biti capo di tutti capi (šef svih šefova). Ne znam ko je sve tapšao kada je Salvatore završio sa izlaganjem ali sam uveren da Lučano nije. Te noći, shvatio je da Marancano ne planira da ispoštuje prvobitni dogovor o ravnopravnosti svih šefova u gradu i da je pohlepniji od pokojnog Maserije. Pametniji je bio sigurno.
Novom šefu nad šefovima nije dugo trebalo da nanjuši pretnju u liku Čarlija Lučana te je pokrenuo plan o njegovoj likvidaciji. Zahvaljujući upozorenju Tomija Lukezea, Lučano je uspeo da ga preduhitri. Nekoliko meseci po završetku Kastelamareškog rata ubijen je i njegov drugi pokretač, Salvatore Marancano. Četiri jevrejska gangstera, unajmljenja od strane Lanskog, uletela su u Marancanovu kancelariju prerušeni u agente Poreske službe. Nastavak priče možete i sami da pretpostavite.
Nakon ubistva Marancana, mlađi gangsteri predvođeni Lučanom su pokrenuli talas čišćenja “Brkatih Pitova” širom Amerike. Svi zadrti mafiozi koji su zagovarali pravila stare škole, našli su se na udaru od Njujorka preko Pitsburga pa sve do Los Anđelesa. Ova čistka je na ulicama dobila naziv “Noć sicilijanske večernje službe” (“Night of the Sicilian Vespers”, odnosno “I Vespri Siciliani”) po čuvenom sicilijanskom ustanku iz 1292. protiv Francuza koji su tad vladali ostrvom. Narod okupljen na večernjoj službi (vespri) krenuo je u pobunu protiv francuskog kralja što je rezultiralo smrću nekoliko hiljada sicilijanskih Francuza.
POČETAK NOVE ERE
Bez Marancana na sceni, Lučano se nametnuo kao neko ko se najviše pita o budućnosti novonastale Američke mafije. Od svog prethodnika je zadržao strukturu pet porodica, osim što je familija Marancano preimenovana u Bonano, na čijem čelu se sada nalazio Marancanov pulen. Kao najveće reforme donete od strane Lučana bile su aboliranje titule šefa nad šefovima i uvođenje parlamentarnog tela nazvanog Komisija. Bio je to još jedan dokaz njegove lukavosti – iako se najviše pitao i imao najveći uticaj na sve članove Komisije, ukidanjem titule sklonio je sebe sa nišana budućih ambicioznih gangstera željnih slave. Sa organizovanjem mafije, Nacionalni sindikat kriminala je takođe dobio na snazi. Kao otvorenije društvo, sindikat je kombinovao sve etničke elemente organizovanog kriminala. Sa takvom formom, uključio je mnoge bitne kriminalce na visoke pozicije kao što su Lanski, Dač Šulc i Luis Lepke Bukalter. Veruje se da su u sindikatu, koji se pominjao još 1929. Jevreji bili brojniji od Italijana.
Ono što je Lučana razlikovalo od prethodnih šefova jeste i njegova sposobnost da sasluša i primeni tuđe savete, umesto pukog rukovođenja sopstvenim načelima. Tako je, na primer, prvobitno želeo da ukine piramidalnu formaciju unutar Mafije od čega ga je odgovorio Lanski uz obrazloženje da će biti lakše održati red i mir unutar familija, kao i to da će šefovi biti izolovani ukoliko bi neko od niže rangiranih članova završio u zatvoru. Osim toga, želeo je da ukine i ceremoniju pristupanja mafiji ali je poslušao savet svog zamenika Vita Đenovezea i njegovu tvrdnju da su mladima potrebni rituali kako bi ojačali njihovu vernost prema porodici.
Lučano je bio na vrhuncu moći i dobro poznata njujorška faca. Zahvaljujući čuvenim ožiljcima koje je zaradio 1929, iako sitan građom, izgledao je zastrašujuće. Kroz godine, ispričao je mnoge priče o tim ožiljcima i kako ih je zaradio. Tvrdio je da su ga kidnapovali šverceri koji su želeli podatke o turi koja je trebala da stigne pa su mu, držeći nož ispod oka, presekli mišiće na desnom obrazu. Kružila je priča i da je kidnapovan i prebijen od strane rivala u krugu mafije, možda i samog Marancana, koji su ga zajedno sa korumpiranim policajcima odveli na “vožnju smrti” na kojoj je mučen i upucan. Bez obzira na priče, preživeo je ono što većina gangstera nije uspela. Sve ovo je potkrepilo priče o njegovom nadimku – Laki (eng. lucky – srećković).
ODGOVOR DRŽAVE
Vlasti su dešavanja u Njujorku budno pratila. Sredinom 30-ih godina,tužilac Tomas Djui je izgradio slučaj koji je Lakija označio kao glavnog i odgovornog za lanac bordela širom grada. Početkom 1936. godine, tačnije 2. februara, policija je upala u više od 200 javnih kuća. Specijalno za tu priliku, Njujork je “uvezao” snage iz drugih gradova kako bi sprečili potencijalne dojave i propast operacije. U akciji je uhapšeno preko stotinu prostitutki i desetak vratara i makroa. Za razliku od drugih hapšenja u kojima su prijateljice noći ubrzo puštane na ulicu, ovaj put su zadržane sa propisanom kaucijom od 10.000 dolara, što je bilo dosta iznad njihove platežne moći. Policija je, do sredine marta, uspela da preobrati dosta devojaka na svoju stranu uz pretnje da će završiti iza rešetaka čak sedam godina. Njih 28 je pristalo da svedoči protiv Lakija.
Krajem tog marta, Lučano je dobio dojavu o nadolazećem hapšenju i odlučuje da se sakrije u Hot Springsu u Arkanzasu. Ovoga puta sreća ga nije poslužila pa je ubrzo identifikovan od strane njujorškog detektiva koji se tamo zatekao zbog sasvim drugog slučaja. Po nalogu iz Njujorka, Laki je uhapšen u Hot Springsu početkom aprila 1936. godine, gde se brzinom svetlosti sjatio njegov tim advokata sa ciljem da se izbore protiv ekstradicije. Zajedno sa njima stigli su i mediji. Do sredine aprila, tim advokata je istrošio sve legalne adute. Uz najstrože mere, u pratnji desetine policajaca i menjanje vozova, prebačen je u Njujork gde je zatvoren bez mogućnosti kaucije.
Sa njegove tačke gledišta, sve ovo je bio medijski cirkus i obična nameštaljka. Prostitutke su tvrdile šta god im je naređeno samo da bi izbegle zatvor. Najveća ironija u njegovim očima bila je situacija sa tužiocem Djuijem. Njegovog pokojnog prijatelja Dača Šulca je Djui takođe progonio godinama ranije a nemilosrdni Šulc je imao samo jedno rešenje za taj problem. Na sastanku sindikata, tražio je da se odobri ubistvo Tomasa Djuia, kojem se baš Lučano usprotivio jer bi takav zločin doneo previše vrućine američkom podzemlju. Nakon što je Dač pripretio da će preuzeti stvar u svoje ruke, Lučano je naredio NJEGOVO ubistvo a Djui je preživeo i nastavio sa progonjenjem ostalih gangstera.
Suđenje je zvanično počelo 13. maja 1936. godine. Djui je rukovodio slučajem koji je izgradila njegova asistentkinja Junis Karter (inače jedna od prvih afro-amerikanki u američkom pravnom sistemu) a njihov performans je glavni optuženik posmatrao potpuno nezainteresovano. Možda i previše nezainteresovano. Nošen samopouzdanjem koje mu je toliko puta pomoglo u životu, Laki pravi katastrofalnu grešku. Ignorišući savete pravnog tima, odlučuje da iznese svoju odbranu sa klupe za svedoke. Djui je ovu situaciju spremno dočekao i suđenje je dobilo novi obrt. Slabašne dokaze koji su Lučana povezivali sa prostitucijom, Djui je bogato nafilovao nekim drugim činjenicama na unakrsnom ispitivanju optuženog.
“Kako možete da priuštite stanovanje u apartmanu čuvenog hotela Valdorf-Astorija uz prijavljenu godišnju zaradu od samo 22.000 dolara? Posmatrajući vaš način života, skupa odela i luksuzne automobile, evidentno je da imate novca. Vaš telefonski listing dovodi vas u kontakt sa nekim od najozloglašenijih osoba u gradu? Čime se vi zaista bavite?” – bila su samo neka od pitanja na koje Lučano nije imao odgovor. Tek tada je shvatio da je u problemu. Nakon dva meseca od početka suđenja, Čarli Lučano je proglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora od 30 do 50 godina. Bila je to daleko strožija kazna od svih sličnih krivičnih dela u pravnoj istoriji Amerike. Poruka države je bila jasna i od njega su pokušali da naprave primer.
ZATVORSKI DANI – KAKO SE LAKIJU SREĆA JOŠ JEDNOM OSMEHNULA
Iako iza rešetaka, Čarli je nastavio da vodi porodicu bez većih poteškoća. Vito Đenoveze je popunjavao njegovo mesto uz pomoć konsiljerea, Frenka Kostela. Vlasti su to primetile pa ga ubrzo prebacuju iz ozloglašenog Sing Singa na nešto udaljeniju lokaciju, zatvor u Danemori. Svoje dane je tamo provodio mirno a autoritet koji je uživao omogućio mu je luksuzan boravak iza rešetaka. Jedna od čuvenih priča je i njegov doprinos za izgradnju prvog crkvenog objekta unutar zatvorskih zidina (ostali zatvori su tada imali samo odvojene prostorije koje su služile kao kapele).
Novi obrt i mogućnosti za Lučana donelo je uključenje Sjedinjenih Država u Drugi svetski rat. I danas misteriozni splet okolnosti uvukao je državu u pregovore sa kriminalcima oko savezništva u borbi protiv nacista. U zamenu za Lakijevu slobodu, Italijani bi pročešljali dokove i sprečili da se ponovi potapanje broda poput “SS Normandije” koji je stajao usidren u luci. Ovaj nesvakidašnji pakt ostao je zabeležen u istoriji kao “Operacija Podzemlje”.
Iako je njegov stvarni doprinos ratnim naporima i danas upitan, Lučano je 1946. godine pušten na slobodu. Dokumentaciju je potpisao niko drugi do njegov najveći neprijatelj, sada guverner, Tomas Djui. Uslov njegove slobode bio je i momentalna deportacija u Italiju bez mogućnosti povratka na američko tlo. Uz poslednji pogled na Njujork i sa koferom punim dolara, Lučano je isplovio ka Napulju 10. februara 1946. godine.
POSLEDNJI POKUŠAJ DA SE DOMOGNE AMERIKE
Sa i bez Lakija, mafija je nastavila sa svojim razvijanjem. Osećao je da njegov uticaj slabi jer je bilo teško donositi odluke i vršiti pritisak tamo gde treba iz udaljenog Napulja. U pomoć mu je pritekao stari prijatelj Mejer Lanski koji je sve pripremio za njegov tajni dolazak na Kubu. Prelepo karipsko ostrvo bilo je pod totalnim uticajem mafije koja je tamo vodila posao sa kockarnicama a njegova neposredna blizina Sjedinjenim Državama bi u mnogome olakšala Lučanov život. Lanski je zato organizovao sastanak mafije pod imenom “Konferencija u Havani” na kojem su trebala da se reše mnoga pitanja i Lučanovo prisustvo je bilo obavezno.
Igrom slučaja, vlasti u Americi su saznale za Lakijev boravak na Kubi. I danas je misterija ko im je za to dojavio – njihov čovek ili neko iz mafije. Najveća sumnja pada na Vita Đenovezea koji je u Havani tražio od Lakija da preuzme porodicu i kruniše sebe šefom nad šefovima. Ovi zahtevi, naravno, nisu ispunjeni a ubrzo po njegovom povratku u Ameriku državni službenici saznaju o Lučanovom boravku u Havani.
Uprkos zahtevima Amerike da Lučano bude deportovan u Italiju, Kubanci to odbijaju. Stisak mafije na tadašnju vlast bio je jači. Ipak, pretnja sankcijama i obustavljanjem potrebnih lekova na Kubu, primorala je da se zahtevi na kraju ispune. Lučano je priveden i smešten na brod koji je plovio ka Đenovi.
BORAVAK U ITALIJI
Kako je i sam više puta pomenuo u raznim intervjuima, život u Italiji mu je bio grozan. Kad god bi se nešto desilo, policija je prvo njega privodila pa zatim puštala zbog nedostatka dokaza. Svaki legalan posao koji je pokrenuo je u očima inspektora bio samo paravan za neku nezakonitu radnju, pa čak i prodaja medicinske opreme (na slikama dole). Laki je mrzeo Italiju i svakim danom je sve više patio za Njujorkom.
Dešavanja na mafijaškoj sceni u Americi mu takođe nisu išla u korist. Đenovezeov uticaj je sve više rastao dok je njegov opadao. Koverte sa novcem koji su mu u znak poštovanja slali drugi šefovi, vremenom su postajale sve tanje. Ubistvo Alberta Anastazije (1957) i prisilno penzionisanje Frenka Kostela od strane Đenovezea, značile su za Lakija samo jednu stvar – njegovo vreme polako prolazi.
Da vodi pobunu iz Italije – nije imao snage. Pogotovo posle nekoliko srčanih udara. Poslednje atome snage i uticaja je čuvao da napakosti Vitu Đenovezeu koji mu deceniju unazad donosio samo probleme. U dogovoru sa Lanskim i Kostelom, uz pomoć sve jačeg Karla Gambina, namestio je Vitu hapšenje povezano sa primopredajom većeg tovara heroina. Kvintet se pobrinuo da država ima sve što joj je potrebno, pa čak i lažnog svedoka. Laki je još jednom dokazao svoju prepredenost. Bez Đenovezea da mu igra o glavi, mogao je da provodi dane u Napulju mirnije, slikajući se i davajući intervjue američkim vojnim mornarima koji su bili gosti u njegovoj poslastičarnici.
SVE ČARLIJEVE LJUBAVI
Kada je optužen za vođenje lanca prostitucije, Laki je mangupski izjavio da je lepšem polu samo pružao, nikada im ništa nije uzimao. Tokom 20-ih je uvek viđan u društvu lepih žena a 1929. upoznaje brodvejsku plesačicu Gej Orlovu, od koje se nije razdvajao do momenta kada je uhapšen 1936. godine. Po odlasku u Italiju, 1947. upoznaje Igeu Lisoni, neuspešnu balerinu i veoma uspešnu plesačicu iz Milana.
“Plesala je u klubu u Rimu. Za mene, kao da je vreme stalo. Upoznao sam momka koji je vodio klub i rekao mu da želim da upoznam damu koja je plesala. Posle predstave, doveo ju je za moj sto i predstavio kao gospodina Lukaniju, ali ona mora da me je prepoznala po slikama u novinama jer se u momentu ukočila. Bez reči je otišla od stola. Nikada ranije nisam imao problema sa upoznavanjem žena, u stvari, sve su htele da me upoznaju, tako da nisam imao pojma da ću imati problema sa njom. Igea je bila devojka iz dobre porodice i ideja da bude viđena sa gangsterom kao što sam ja bila je protiv svega što su je učili. I pretpostavljam još važnije, ona je bila iz Milana, a ja sam bio Sicilijanac. Što se Italijana tiče, to je značilo da je ona na vrhu nebodera a ja u podrumu.”
Laki je bio uporan i na kraju je uspeo da osvoji gospođicu Lisoni. Početkom 1948. uselila se kod njega u hotel Ekcelsior u Rimu, ali je par ubrzo promenio mesto boravka i preselio se u Parioli, mirnije susedstvo italijanske prestonice, poznato po imućnijim žiteljima.
“Taj stan je imao prelep američki nameštaj, novi Vestinghaus frižider sa zamrzivačem, električni šporet a dobili smo čak i jedan od onih malih roštilja koji su upravo izašli na tržište. Sa mojim vezama, nismo imali problema da nabavimo stvari preko vojske, a američki komesar se pobrinuo da uvek imamo dovoljno kvalitetne hrane. Osim toga, Rim je bio u rasulu, gde ljudi nisu imali ništa. U tom stanu je za mene bilo najsrećnije vreme u životu.”
Ipak, lepa vremena u Rimu nisu potrajala. Lučano je često bio na meti policije a 1955. je proglašen i osobom opasnom za društvo u Napulju, gde se par smestio i otvorio pomenutu prodavnicu medicinske opreme. Bilo mu je zabranjeno da izlazi pre zore i nakon sumraka. Da posećuje trkališta i da se kreće dalje od 10 kilometara od grada. Ostali su zajedno sve do kraja njenog života, 1958. godine. Igeina smrt od raka dojke uticala je na Lučana više nego sve nedaće koje je pre toga preživeo.I uprkos brakovima i stalnim ljubavnim aferama, Lučano nije imao dece.
“Pitala me je da li želim da imam decu i rekao sam joj da bih voleo da imam desetoro, ali da ne mogu sebi da priuštim ni jedno. Kakav bi to život mogao biti za sina Lakija Lučana? Osudio bih to dete na bedu i pre nego što se rodi, a ja to ne bih mogao. Mislio sam da će nas to uništiti, ali je Igea razumla šta sam mislio, bez million reči objašnjenja. To je jedna od stvari zbog kojih i dalje mrzim Djuija – u očima sveta sam predstavljen samo kao kriminalac i ništa više.”
OTAC ORGANIZOVANOG KRIMINALA SE VRAĆA U AMERIKU
Laki je održavao kontakte sa raznim poštovaocima njegovog lika i dela. Odgovarao je na pisma i često obavljao prekookeanske pozive sa starim poznanicima van sveta mafije. Iz jednog od tih razgovora izrodio se i dogovor o snimanju filma o njegovom životu. Plan je bio da Martin Goš, filmski producent, bude njegov gost u Napulju, kako bi utvrdili detalje o budućem projektu i kako bi se filmadžija bolje upoznao sa biografijom svog junaka.
To januarsko jutro nije lepo počelo za Lakija. Policija ga je privela na razgovor zbog navodne umešanosti u neke poslove sa narkoticima i kao više puta do sad, ispitivanje nije donelo nikakve rezultate. Pod očiglednim stresom, užurbano je krenuo na aerodrom da dočeka svog gosta iz Amerike, filmskog producenta. Bio je to poslednji intervju koji je Laki dao u svom životu. Kratki sastanak na aerodromu između njega i Goša prekinuo je još jedan srčani udar, ovog puta fatalni. Priča o kralju zločina završena je 26. januara 1962. Odmah nakon smrti, krenule su teorije da je Lučano ustvari otrovan – ili od strane policije ili od strane kolega iz mafije koji su se uplašili šta bi to Lučano mogao da ispriča za film. Kako bi skinula ljagu sa sebe, policija Napulja je naredila obdukciju čiji su rezultati bili javni. Osim svojih uobičajenih lekova za srce, Laki nije imao tragova drugih supstanci u organizmu.
Posle ispraćaja koji je upriličen nakon tri dana na ulicama Napulja, Karlo Gambino koristi svoj uticaj u američkom pravosuđu i uslišuje poslednju želju svom dugogodišnjem prijatelju. Sa posebnom dozvolom američke vlade, Lučanovo telo je prebačeno iz Italije u voljenu Ameriku. Salvatore Lukanija, Čarli Lučano – ili jednostavno Laki, sahranjen je u prisustvu više od 2000 ljudi na groblju u Kvinsu. Magazin “Tajm” ga je 1998. godine svrstao u 20 najuticajnijih ljudi dvadesetog veka.
LAKI U POPULARNOJ KULTURI
Kao najbitnija karika u uspostavljanju organizovanog kriminala u Americi kakav danas poznajemo, Lučanovo ime se često provlačilo kroz filmove i serije sa ovom tematikom. Sigurno najpoznatiji su filmovi Mobsters iz 1991. gde ga je tumačio Kristijan Slejter, Hoodlum iz 1997. gde ga je tumačio Endi Garsija i Lucky Luciano iz 1973. gde je lik Lučana ovekovečio Đan Maria Volonte. Od televizijskih ostvarenja, koje je možda i najbolje od svih, izdvaja se serija Boardwalk Empire i Vinsent Pjaza u ulozi Lakija.
