Ako Al Kapone predstavlja oličenje pravog gangstera i načina života koji prati taj epitet, njegov savremenik Mejer Lanski bio mu je sušta suprotnost. Samo među nižim pripadnicima mafije postojalo je uverenje da Lanski kao Jevrejin nema uticaja na njena dešavanja. Naprotiv, svi bosovi su se oslanjali na njegove sposobnosti i ravnopravno ga uključivali u većinu unosnih kombinacija. Toni Akardo, čuveni šef Autfita iz Čikaga bio je oduševljen količinom novca kojom je Mejer doprinosio “našoj stvari”. Pre egzila u Italiju, Lučano je svojim najbližim saradnicima savetovao samo jedno: “Slušajte Mejera”. Sa punim poštovanjem su ga zvali “Mališa” a za Nacionalni sindikat kriminala, među čijim osnivačima je bio, tvrdio je da je “veći od Ju Es Stila”. Poreska služba mu je čeprkala po papirima, Imigraciona je htela da ga deportuje, dok je mu je FBI bio za petama u nadi da će sakupiti dovoljno dokaza protiv “Računovođu mafije”. Ukratko, nije bilo mnogo ljudi koje je američko Ministarstvo pravde tražilo kao Mejera Lanskog, jednog od najvećih kriminalaca koji je hodao tlom Sjedinjenih Američkih Država.
MLADOST
Lanski je rođen kao Majer Suhovljanski negde tokom 1902. godine (kao nepotvrđen datum rođenja vodi se 4. jul), u Grodnu na severu ruskog carstva. Njegov dolazak u Ameriku zabeležen je 1911. godine, gde se sa majkom Jetom i bratom Jakobom iskrcao na Elis Ajlend. Dočekao ih je Majerov otac Maks, koji je u Ameriku stigao dve godine ranije kako bi sakupio novac za njihov dolazak.
Porodica Suhovljanski se naselila u Braunsvil gde je Mejer nastavio sa obrazovanjem. Za razliku od većine ostalih ličnosti čije biografije možete pročitati na ovom sajtu, Lenski se odlično snalazio u školskoj klupi a vladanje mu je bilo više nego primerno. Tek će selidba u još siromašniji kraj, Donji Ist Sajt na Menhetnu, uticati na dalji tok njegovog života.
Ilegalne aktivnosti su bujale na Menhetnu. Mladom Mejeru je od svih tih nezakonitih radnji za oko najviše zapala – kocka. Nadaren za aritmetiku i vešt kad dođe do klađenja, brzo mu se osladila “laka zarada”. Baš po tim zabačenim uličicama Menhetna upoznaće momka koji će postati jedan od njegovih najbližih prijatelja, Bendžamina Bagzija Sigela.
Tandem Sigel-Lenski ubrzo je postao trojac kada je Mejer naleteo na mladog Sicilijanca, Salvatorea Lukaniju. On je već bio šef klinačke bande Italijana koja je otimala novac mladim Jevrejima u zamenu za zaštitu. Posle sukoba koji su najpre imali jer je Lenski uporno odbijao da plaća “zaštitu”, Lukaniji se svidela njegova hrabrost. Mladi sicilijanac Salvatore je vremenom promenio prezime u Lučano ali prijatelja poput Lenskog je zadržao do kraja života. Zajedno će promeniti strukturu i tok organizovanog kriminala u decenijama koje su dolazile.
Mejer je školu pohađao do 8. razreda, ističući se kao odličan đak. Nažalost, vannastavne aktivnosti i druženje sa Sigelom i Lučanom, odvukle su ga na drugu stranu. Iako je njegov prvi posao bio u prodavnici alata, tamo se toliko kratko zadržao da taj podatak i nije toliko bitan u ovoj priči.
Ono što je bilo vredno pomena, jeste još jedno prijateljstvo koje je Lenski sklopio u tom periodu. Na proslavi bar micve kod zajedničkog prijatelja, susreo se sa Arnoldom Rotštajnom, profesionalnim kockarom iz imućne porodice koji je redovno koketirao sa kriminalom, bio jak sa poznanstvima i još jači sa unosnim kombinacijama. Pod Rotštajnovim tutorstvom, Lenski je ubrzo zaboravio na bravarske alatke i upustio se u avanturu u kojoj su mnogi videli jednu od najvećih prilika koju je država mogla da im stvori.
OZLOGLAŠENA “BAGZ I MEJER” BANDA
Dolazak Prohibicije doveo je i do stvaranja bande koju su mnogi opisivali kao najnasiliniju skupinu na istoku. Bagz i Mejer su radili kao distributeri ilegalnog alkohola za Rotštajna, često u saradnji sa Lučanom koji se uvek ponašao kao slobodan strelac iako je od malih nogu bio član barem jedne bande. Dodatni izvor prihoda bio im je i zaštita isporuka pića za druge krijumčare koji su bili spremni da plate. Dobrovoljno ili ne, pošto su njihove usluge više ličile na reketiranje. Banda “Bagz i Mejer” je, takođe, bila otvorena i za naručena ubistva i smatra se originalnom pretečom kasnije oformljene mafijaške frakcije “Murder Inc.”. Većina članova je na kraju i zavšrila u pomenutoj organizaciji, prvenstveno zahvaljujući iskustvu koje su stekli u rešavanju sporova tokom Prohibicije.
Period Prohibicije generalno se pamti po nasilju među zaraćenim distributerima alkohola, pa je bilo izvesno i da se vremenom i sam Mejer poveže sa velikim brojem nestalih ili nastradalih. To što je njegovo ime u nazivu bande, dodatno je doprinelo mitovima o njegovom nasilništvu. Uprkos tračevima, Lenski za života nikada nije ubio nikoga, bar ne lično. Sigel je, s druge strane, ubijao za obojicu i prosto je uživao u , barem ne lično. Zato je njegov partner Bagzi Sigel redovno tamanio neprijatelje i prosto uživao u tome osim ukoliko ga njegov bistriji partner ne zaustavi.
Tokom davanja jednog intervjua godinama kasnije, Lanski se uz osmeh osvrnuo se na doba Prohibicije i prokomentarisao da je ubijanje bilo loše za posao. Bez ustručavanja je napravio poređenje sa automobilskom industrijom i rekao da “ni prodavci Forda ne ubijaju prodavce Ševroleta kako bi došli do većeg broja kupaca, ali to je bilo teško objasniti tadašnjim gangsterima.”
NOVI TALAS
I Lučano i Lanski su nezvanično pominjali formiranje jedinstvene organizacije još od rane mladosti, kada nisu ušli ni u svoje dvadesete kako treba. Te ideje im je usadio naravno Arnold Rotštajn, kriminalni “mozak” i mentor koji je po sopstvenom nahođenju uticao na njihov razvoj. Arnoldovo ubistvo 1928. stavilo je tačku na ono što su mnogi smatrali predugim šegrtovanjem. Došlo je vreme da udruženim snagama preuzmu Njujork.
Ni Laki ni Mejer nisu iza sebe imali ljudstvo i naoružanje kao neke bande a ipak, bili su savršena kombinacija: načitani, čak i studiozni Mejer, mogao je da sagleda sve uglove date situacije i manje obrazovani Lučano (mogao je da razume Dejli Njuz ili Dejli Miror ali je slobodno priznao da ga je Njujork Tajms dosta puta zbunio), kompenzovao je svoja ograničenja briljantnim osećajem za organizaciju i neustrašivim karakterom da svaki zamišljen plan sprovede u delo. Prilika za dokazivanje bila je bliže nego što su mislili.
Tridesete godine prošlog veka započete su krvavim Kastelamareškim ratom. Sukobu kojem se nije bližio kraj presudio je Lučano tako što je organizovao smaknuće sopstvenog šefa, Džoa Maserije i priznao vlast suprotne strane – Salvatorea Marancana. Međutim, tandem Lanski-Lučano se posle samo nekoliko meseci otarasio i Marancana. Uz malo planiranja, malo više spletkarenja, sa pravim metama i bez preteranog prolivanja krvi, postigli su ono što nisu ni Maserija ni Marancano (bar ne na duže staze) – preuzeli su Njujork. Kada je Lučano reorganizovao Koza Nostru i napokon oformio Nacionalni sindikat kriminala (koji se pominjao još 1929. na konferenciji u Atlantik Sitiju) čak je i Al Kapone shvatio da su moćniji od njega.
U svetu obmana i lažnih prijateljstava, Laki i Mejer su se isticali obostranom odanošću, što je možda i bio ključ njihovog uspeha. Lučano je o malom Jevrejinu govorio isključivo u superlative: „Shvatio sam još ranije da Mejer Lanski razume italijanski mentalitet bolje od mene… Govorio sam mu da, iako je imao majku Jevrejku, negde mora da ga je dojila Sicilijanka”. Često je pominjao i da bi Lanski “video iza uglova” svaki put kada su po sredi intrige podzemlja i da je “cev njegovog pištolja bila zakrivljena”, opisujući njegovu sposobnost da se drži dalje od linije vatre. S druge strane, Lenski mu nikad nije zamerio glavnu ulogu, breme koje nije lako nositi. Zarad ostvarenja zajedničkih planova, bio je svestan Lučanove uloge u pridobijanju italijanskih mafijaša. Lenski je imao manjih poteškoća sa jevrejskim gangsterima kao što su Cvilman ili Mo Dalic ali su italijanski gangsteri bili drugačiji. Mnogi su zalutali ratom za opstanak koji je upravo bio završen. U reorganizaciji Koza Nostre, Lanski je nagovorio Lučana da zadrži neke od tradicionalnih običaja donetih sa Sicilije. Laki nije imao strpljenja za besmislice kao što su zakletve u krvi ali je pristao da ih očuva na nagovor svog prijatelja. Vremenom je i Laki uvideo prednosti strukture italijanskog krila koja mu je dala a zatim i dodatno učvrstila moć. Čak i kada je u zatvoru proveo 10 godina njegova podrška nikada nije oslabila, mogao je izdavati naređenja i odvajati prihode sa strane.
KOCKA JE BAČENA
Kako je Prohibicija sa novinskih naslovnica polako prelazila na stranice istorijskih udžbenika, Lanski je svu svoju pažnju preusmerio ka narednoj ljudskoj slabosti – kocki. Još kao Rotštajnov šegrt je bio zadužen za vođenje kazina u Saratogi (zajedno sa Frenkom Kostelom i Džoom Adonisom), koji je za kratko vreme postao najpopularnije mesto za zabavu. Čuveni “Pajping rok” je bio najsvetlija tačka u radnom dosijeu Mejera Lanskog a posle Rotštajnove smrti, ovaj trio je ostao za kormilom kazina.
Zagarantovani uspeh lokala u Nju Orleansu , Floridi i drugim državama čvrsto su držala dva stuba. Prvi je bio maksimalna upotreba matematičkog znanja i unajmljivanje desetina tehničara koji su do detalja razradili plan i šanse za dobitak (odnosno gubitak) igrača. Drugi je bio snaga podzemlja koju je Lanski imao iza sebe. Koristeći moć mafije i korumpirane predstavnike zakona, osiguravao je svoja kazina od drugih kriminalaca i policijskih racija.
U njegovim lokalima, igrači su se osećali sigurno, bez bojazni da će ih neko ometati u igri i da im eventualni dobici neće biti isplaćeni. Takođe, Lanski je imao visoke standarde kada su u pitanju bili krupijei – svi su morali da prođu obuku ophođenja prema igračima. Koliko god mi smatrali neke od ovih stvari normalnim za velika kazina, treba imati u vidu da se ovde govori o periodu pre Drugog svetskog rata i treba uzeti u obzir neobrazovanost ljudi koji su u to vreme, zahvaljujući svojoj moći, kontrolisali kocku širom Amerike.
Možda je zbog ovih poduhvata Lanski uspeo da na sebe skrene pažnju kubanskog predsednika, a zatim i diktatora, Fulgensia Batiste, koji je primetio da su prihodi države od kocke sve manji i da Amerikanci svoje dolare polako prebacuju u Portoriko. Od Mejera je očekivao da reši ovaj problem i u kasnim 30-im godinama prošlog veka, odlazi na ovu ostrvsku državu kako bi uvećao i njen ali i svoj lični profit. On je sa sobom u Havanu poveo i kompletnu postavu najpoverljivijih ljudi. Za hipodrom “Orijental park” bio je zadužen Lu Smit, koji će uvesti mehaničku startnu kapiju, foto finiš i doping testove za konje kako bi se varanje svelo na minimum. Što se tiče kockarnica, neuki Kubanci su preko noći sklonjeni sa menadžerskih pozicija a na njihovo mesto su postavljeni Mejerovi ljudi. Bio je ovo početak veoma plodonosne saradnje koja je otvorila kapiju Američkoj mafiji na Kubi. Našu priču o tome će, nakratko, prekinuti dešavanja u Drugom svetskom ratu.
MEJEROV DOPRINOS BORBI PROTIV NACISTA
Krajem 30-ih godina, Lanski i njegovi najuži saradnici su iskočili iz svakodnevne kriminalne rutine kako bi pokazali nacistima u Americi da se Jevreji neće tek tako držati sa strane i ćuteći trpeti njihov teror. Lanski se u jednom razgovoru za novine osvrnuo na razbijanje njihovog skupa u Jorkvilu na Menhetnu i opisao događaje koji su zatim usledili: “Pozornica je bila ukrašena svastikama i slikama Adolfa Hitlera. Bilo nas je samo petnaest ali smo odmah krenuli u akciju. Neke od njih smo izbacili kroz prozor a drugi su se razbežali. Sve smo ih pohvatali i prebili.”
Dešavanja koja su zatim usledila dovešće do nesvakidašnje saradnje između Mafije i Sjedinjenih Država. Bombardovanje Perl Harbora je 1941. uvuklo Amerikance u rat a potapanje broda “SS Normandija” u njujorškoj luci je dodatno poguralo vojsku u ovaj nemili savez. Armija je bila svesna da su mafijaši jedina sila koja može potpuno da kontroliše dokove, na kojima su radili pretežno Nemci i Italijani koji se nimalo nisu trudili da nauče engleski jezik. Čak i pre potapanja ovog plovila prepravljenog u transportera pešadije, mornarica je svezanih ruku sumnjala da su dokovi prepuni nemačkih agenata.
Navođeni strahom i brigom za bezbednost države, oficiri su prišli Džozefu Lanci koji je kontrolisao Fulton riblju pijacu, najveću u Njujorku. On je informacije preneo Mejeru koji je posavetovao mornaricu da je jedini čovek koji može da im pomogne Laki Lučano koji je služio 30-50 godina kazne u Danemori blizu granice sa Kanadom.
Svi aranžmani o Lučanovom puštanju posle rata su dogovoreni a savez je ubrzo počeo da donosi plodove. Nijedan brod više nije potopljen, osam nemačkih agenata je uhapšeno a Lučano se čak potrudio da omogući američkim vojnicima što ugodnije iskrcavanje na Siciliju. Po završetku rata, država je ispunila svoj deo dogovora neznajući da je “Normandiju” najverovatnije potopio Lučanov najverniji saradnik Albert Anastazija. Na taj način, mafija je proslavljala pobedu u dve bitke.
FLAMINGO – PTICA KOJA NIJE POLETELA
Rat je bio završen i Amerikanci su bili željni zabave. Lanski je mogao u potpunosti da se posveti onome što je najbolje radio – vođenju kazina. Posebno popularna Florida je bila idealno tle za njegove nove poslovne poduhvate. Međutim, zašto bi se zadržavao na jednoj američkoj državi kada je njegov recept za uspešno poslovanje (namirivanje političara i policije) savršeno funkcionisao gde god se pojavi. Sa Frenkom Kostelom je vodio kazino “Beverli” u Kostelovom drugom omiljenom gradu, Nju Orleansu a ubrzo će i Bagzi Sigel predložiti svom prijatelju iz detinjstva novi poslovni poduhvat.
Ponešen uspehom sa razvijanjem a zatim i prodajom kockarnice “El Kortez” u tada manje poznatom gradiću Las Vegasu, Sigel se usudio da zagrize više nego što je mogao da proguta. Njegov san je bio luksuzni hotel sa kazinom ali svota novca kojom je raspolagao nije bila dovoljna za takav poduhvat. Investitori su mu bili Lanski i još nekolicina poznanika iz mafije. Kako se projekat odužio i koštao mnogo više od prvobitnog plana, gangsteri su insistirali da se reše Sigela. Lučano i Lanski su odbili ovu ideju, odlučujući da Beniju pruže još jednu šansu jer je hotel nakon drugog otvaranja napokon počeo da donosi nekakav profit. Međutim, to nije bilo dovoljno da pokrije ulaganja koja su sa 1.5 došla čak do 6 miliona dolara. Takođe, do glavešina su stigle i informacije o čestim putovanjima Sigelove devojke Virdžinije Hil u Švajcarsku gde polaže velike svote novca, koji je po svemu sudeći pripadao njima. Lanski nikada nije priznao svoju umešanost u Sigelovo ubistvo, mada je očigledno znao ko je bio izvršitelj. Senku sumnje će zauvek bacati i njegovi ljudi koji su se dan nakon Bagzijevog smaknuća pojavili u Flamingu i preuzeli menadžment.
MAFIJAŠKI OSTRVSKI RAJ
Fulgensio Batista je 1952. drugi put izabran za predsednika Kube i, kao što je to bilo i tokom njegovog prvog mandata, prioritet je bio da kockarnice u njegovoj zemlji funkcionišu pod besprekorno ispeglanom fasadom. Tada je na scenu stupio provereni igrač, Mejer Lanski, koji je u to vreme primao platu kao zvanični saradnik kubanske vlade u oblasti reforme igara na sreću. Njegov autoritet je otišao do neslućenih visina, jer ukoliko ste tada bili dobri sa Mejerom možda bi vam ustupio procenat kluba “Monmartr” ili hotela “Nacional” ili “Rivijera”. Ukoliko bi se odlučili na riskantan potez i pokušali da mu radite iza leđa, to bi vas koštalo. Tako je porodica Trafikante iz Tampe pokušala samostalno da uđe u veliki posao na Kubi mimo Komisije a Lanski je, kao jedini čovek koji je bio u direktnom kontaktu sa Batistom, stopirao taj projekat. Porodica Trafikante je na kraju dobila daleko manji deo zarade od onoga što su dobili ostali mafijaši i što im je isprva bilo namenjeno. Tako je Lanski poslovao.
Druga polovina 50-ih godina, donela je nove brige u Mejerov život. Tokom kratkog boravka u Americi je uhapšen zbog sumnje da je stajao iza atentata na Alberta Anastaziju. Anastazija se pripremao da kupi akcije u “Hiltonu” , novom hotelu koji bi zasenio sve Mejerove poduhvate na Kubi. Zbog nedostatka dokaza i saznanja policije da je Albert ubijen zbog neraščišćenih računa “kod kuće”, Lenski je pušten. Kao ponovo slobodan čovek, sve više vremena provodi u Havani, vodeći poslove i gledajući svoja posla. Mada je bio svestan da Batistin diktatorski režim neće potrajati, nije mogao da pretpostavi koliko je kraj ustvari blizu. U predvečerje Nove 1958. godine, dok je sedeo u “Rivijeri” i osluškivao slavljeničku galamu koja je dopirala sa ulica glavnog grada Kube, Batista je doneo odluku da pobegne i prepusti vlast opoziciji oličenu u Fidelu Kastru. Upravo će ovaj revolucionar Lenskom naneti udarac kakav nisu uspeli ni federalni agenti a ni drugi mafijaši.
Prezirući svaku vrstu američkog uticaja, Kastro je naredio da se sva kazina po Havani rasture ali ih je ipak zadržao kada su mu objasnili koliko ljudi zavisi od posla u njima. Onda je, sedmog maja 1960. Kuba ušla u otvorene političke pregovore sa Sovjetskim Savezom i na taj način pretvorili sve Mejerove košmare u realnost. Tokom godine, “Rivijera” je zajedno sa još 165 hotela i kazina konfiskovana od vlasnika a zatim nacionalizovana. Ovakav potez je, osim finansijskog, ozbiljno narušio i njegovo zdravstveno stanje.
SUTON KARIJERE
Pre nego što sagu o jevrejskom lučonoši organizovanog kriminala privedemo kraju, valjalo bi se osvrnuti i na priču o kompromitujućim fotografijama koje je Lenski čuvao pažljivije od sopstvene glave. U svojoj knjizi “Zvanično i poverljivo: Tajni život Dž. Edgara Huvera”, biograf Entoni Samers u više navrata citira izvore koji su ukazivali na to da je Lenski posedovao eksplicitni material na kojem se nalazio prvi čovek FBI u ljubavnom zanosu sa svojim dugogodišnjim pomoćnikom Klajdom Tolsonom. Na meti ucene su se našao i magnat iz sfere alkoholnih pića, Luis Rozenstil, čije su fotografije sa raznoraznih orgija bile dobar adut u vreme Prohibicije.
U usponu i padu podzemlja i međusobnim podvalama koje su bile česta pojava u mafijaškim krugovima, delovalo je da je Lanski previše značajan za viši cilj organizacije da bi se našao na udaru bilo kakvih oluja. Tako je mogao da zažmuri na ubistvo Bagzija Sigela i Alberta Anastazije a zatim učestvuje u fantastičnoj zaveri protiv Đenovezea, koja će nesuđenog šefa svih šefova zauvek skloniti sa ulica. Uprkos dvoličnosti, Mejeru se niko iz organizacije nikada nije suprotstavio.
Kao što mnogi predatori u divljini imaju eventualno jednog prirodnog neprijatelja, tako je Lanski tokom decenija provedenih u njujorškoj džungli najviše muka imao samo sa državom. Federalci su se tako snažno okomili na njega pod stare dane ali se stari lisac nije dao tako lako. Iako mu je i dom bio ozvučen, policija je na trake uspela da izvuče samo čuveni citat, koji je Mejer za večerom uz televiziju ponosno izgovorio svojoj supruzi: “Jači smo od U.S Stila”. Tog 27. maja 1962. godine gledao je dokumentarac o Američkoj mafiji, kada mu je za uho zapala izjava jednog od učesnika u programu koji je napomenuo da je, po veličini i snazi, organizovani kriminal druga institucija u Sjedinjenim Državama, odmah iza same vlade.
Ali, ako je Mejer svojevremeno uživao status jednog od najuticajnijih ljudi u Americi, u svojim poslednjim godinama vodio je, barem se tako činilo, sasvim miran život. Koliko mu je zdravlje dopuštalo, igrao je golf i pratio konjske trke. Da federalcima zagorča život, više nije bio zainteresovan za bilo kakve ilegalne aktivnosti – što ne znači da su ovi ikada odustali od lova na Mejera. Veruje se da poreska služba nikada nije nekog tako pedantno proveravala jer nisu mogli da se pomire sa činjenicom da je neko tako vešto skrivao trag novca. Znali su da je središte njegovih “of-šor” aktivnosti bilo na Bahamima. Znali su da je sredstva prebacivao u Svetsku banku i odatle transferisao dalje, na razna mesta po svetu. U to vreme, ako ste hteil da vratite svoj neoporezovani novac iz inostranstva u Ameriku, mogli ste pokušati to da izvedete putem lažnih pozajmica ili nepostojećih firmi. Ova aktivnost postal je poznata kao “pranje novca”, i Mejer Lanski je, bilo to tačno ili preterano, stekao reputaciju genija koji je ovaj sistem iz sna pretvorio u realnost. Sve do Švajcarske, poreska služba je znala kako Lanski funkcioniše. Ono što nikada nisu saznali je, kako on taj novac vraća nazad u Sjedinjene Države.
Pritisak gonjenja je toliko počeo da mu smeta da se njemu više i nije živelo u Americi. Godine 1970. Lanski je otišao u Izrael gde se penzionisao veliki broj njegovih jevrejskih saradnika iz podzemlja. Lanski je tražio državljanstvo ove zemlje pozivajući se na Zakonu o povratku, koji je omogućavao papire svakome čija je majka bila Jevrejka. Lanski je uložio milione dolara u zemlju da bi dobio podršku javnosti, ali se takav gest pokazao sramotnim za izraelsku vladu i sve one koji su uzeli novac ovog ozloglašenog gangstera. Zvaničnici za sprovođenje zakona upozorili su da se Lanski ne povlači iz organizovanog kriminala, već da će koristiti Izrael kao bazu operacija. Posle duge borbe na sudovima i žučne debate u javnosti, Lanski je bio primoran da napusti Izrael 1972. Tada je usledila paradoksalna i pomalo komična situacija – američka vlada je decenijama tražila načina da deportuje Mejera što dalje od svoje teritorije, a sada je, napravivši zaokret od 180 stepeni, tražila od Izraela da ga vrati nazad u Vašington. Kao u filmovima, Lanski je isplanirao bekstvo do Švajcarske, da bi preko Rio De Žaneria i Buenos Ajresa stigli u Paragvaj. Na pretposlednjoj stanici, sačekali su ga argentinski federalci i transportovali u Sjedinjene Države. Sedmog novembra 1972. Lanski je stigao u Majami i, naravno, momentalno izveden pred sud. Raznorazne optužbe za utaju poreza sa raznoraznim svedocima nizale su se jedna za drugom kao da im je cilj da Mejera toliko izmrcvare i da od umora progovori o svim svojim aktivnostima još iz 30-ih godina. Suđenja su odlagana, na nekima je osuđen na male kazne, neke je njegov tim advokata uspevao da obori da bi 1974. Ministarstvo pravde konačno odustalo napora da ovu 72-godišnju legendu organizovanog kriminala strpa iza rešetaka.
“ON UMIRE OD ISTOG INFARKTA POSLEDNJIH 20 GODINA” – MAJKL KORLEONE (KUM II)
Uprkos brojnim srčanim udarima i operacijama koje je imao, Mejer nikada nije odustao od ideje da se vrati u Izrael i tamo bude sahranjen. Prepiskom sa tadašnjim premijerom ove zemlje, Menahemom Beginom, i raznoraznim trikovima svojih advokata, bilo mu je dozvoljeno da dođe u Izrael pod uslovom da položi kauciju od 100.000$, što je Lanski izričito odbio. Neki su došli na ideju da se tu nije radilo o njegovoj uvređenosti već da on nema toliko novca. Mediji su procenjivali da je njegovo bogatstvo veće od 300 miliona dolara, što u jednom momentu i nije zvučalo nerealno ali je i sam Mejer na tu tvrdnju odgovorio: “Eh da imam barem jedan od tih trista miliona”. Ako se vodimo teorijom da što više poričeš da imaš para, znači da su one tu negde – Lanski sigurno nije umro kao siromah. Nemoguće je bilo da čovek koji je kubanskom diktatoru Batisti pokazao lepotu švajcarskih banaka i njihove diskrecije o računima, sebi nije sklonio dovoljno za penziju.
Do samog kraja, Lanski je ostao u sindikatu, deleći savete onima kojima je to trebalo i postavljajući određene ljude u određene okolnosti. To je verovatno bilo jače od njega – čak je i novinar “Majami heralda” koji je većinu karijere posvetio proučavanju Lanskog u mnogome to potvrdio: “Lanski ne poseduje stvari – on poseduje ljude.”
Zdravlje ga nije služilo i konstantovan mu je rak pluća. Preminuo je 1983. u bolnici “Maunt Sinaj” a sahrani su prisustvovali samo najbliži. Razni članci su ispratili vest o njegovoj smrti a “Njujork tajms” je možda najbolje sumirao pokojnikove domete: “Bio bi predsedavajući borda “Dženeral motorsa” da se opredelio za poslovanje po zakonu.” Lanski je, bez ikakve sumnje, svoj vek proživeo onako kako je hteo, po svome, a srce mu je do kraja kucalo na tamnoj strani zakona.
PRIVATNI ŽIVOT MEJERA LANSKOG I NJEGOVO OLIČAVANJE U KULTURI
Krajem 20-ih godina, Mejer se zaljubio u mladu ženu poi menu Ana Sitron. Uzeli su se naredne godine i devet meseci kasnije Ana je donela na svet njihovo prvo dete, Bernarda Irvinga Lanskog, kome su dali nadimak Badi. Kasnije će se ispostaviti da Badi pati od poremećaja kičmenog stuba zbog čega nikad nije mogao normalno da hoda. Septembra meseca 1932. Ana je rodila drugog sina, koga su krstili Pol. Ali, Badi je neprestano bio u Mejerovim mislima i 1933. porodica se seli u Boston, gde će dečaćić biti podvrgnut specijalnom medicinskom tretmanu. Godine 1947. posle skoro dvadeset mizernih godina bračnog života, bračni par se odlučuje na razvod. Ana je godinama bila nervno labilna, čemu svakako nije doprinosila činjenica da je njen suprug počeo da spava sa drugim ženama. Ana je zadržala starateljstvo nad njihovo troje dece (u međuvremnu je na svet stigla i ćerka Sandra), a Mejerova alimentacija odražavala je sve samo ne velikodušnog čoveka. Materijalni problem su dodatno otežali život ovoj ženi.
Nešto manje od dve godiše nakon razvoda, Lanski se venčao sa Telmom Švarc u Havani. Biće to dosta srećnija zajednica od one prethodne, budući da je Telma bila mnogo snažnijeg karaktera. U leto, 1948. novopečeni mladenci su odlučili da medeni mesec provedu u Evropi. Kupovina karata je probudila sumnju u Birou za narkotike, koji je budno pratio putnike koji se odluče na prekookeansko putešestvije. Pre samog polaska, dvojica agenata su pokucala na Mejerova vrata jer su sumnjali da će se u Italiji susresti sa Lučanom koji je, s vremena na vreme, privođen na razgovore zbog sumnje o umešanosti u šverc heroina. Mejer je na sve načine pokušao da ih odvrati od takve ideje, ubeđujući ih da će se sigurno sastati sa Lakijem ali isključivo iz privatnih razloga, ne poslovnih. Na pitanje koje je tačno njegovo zanimanje, Lanski je odgovorio: “Običan kockar, valjda. Ni od koga ne pravim budalu i nikome se ne naturam. Da sam vas, tako, slučajno negde sreo i upoznao, rekao bih vam da vodim restoran. Ako smo bliskiji, rekao bih vam da sam običan kockar.”
Lanski je stvorio organizovani kriminal u njegovom sindikalnom obliku ali nikada nije bio zainteresovan za stvaranje bilo kakve kriminalne dinastije. Njegova deca i žene su bili potpuno udaljeni od mafijaških poslova. I nije tražio naslednika. U tom smislu, bio je tipični jevrejsko-američki mafijaš, a takvi su često ili bili u mafiji do smrti ili rasprodali svoje poslove i otišli u penziju.
Mejer Lanski je nadživeo Lakija Lučana, ali je na kraju Lučanov uticaj u Nacionalnom sindikatu kriminala i Američkoj mafiji – bio deo koji je preživeo, jednostavno zato što je to bila struktura, režim koji je trebao da radi i koji je bio mašina za pravljenje novca. Ipak, Lanski je u velikoj meri stvorio mafiju i bio njen pravi kum a to iskusni istoričari nikada nisu zanemarili – kao ni filmadžije. Svaki filmski projekat o mafiji koji je iole vodio računa o istorijskim činjenicama je našao načina da Lanskog barem pomene kao “nevidljivu silu” koja stoji iza svega. Takav slučaj je bio u filmu Legend (2015) o braći Krej, koja sklapaju dogovor sa Anđelom Brunom (Čaz Palminteri) koji je jasno stavio do znanja da je on samo Mejerov izaslanik u toj saradnji. Lik Lanskog se pojavljuje u filmovima Bugsy (1991, tumači ga Ben Kingsli), Mobsters (1991, tumači ga Patrik Dempsi), u seriji Boardwalk Empire (2010-2014, tumači ga Anatol Jusef)… Posvećeno mu je dva filma koja su nazvana jednostavno Lansky – jedan je iz 1999. a drugi je iz 2021. (tumači ga Harvi Kajtel).
Ako pričamo o velikom platnu, možda najupečatljiviji momenat je uloga Lija Strazbera kao Hajmana Rota u drugom delu trilogije “The Godfather” koji je neminovno inspirisan Mejerom Lenskim i njegovim poslovima na Kubi. Strazber je posvedočio da mu je jedne večeri zazvonio telefon i da je sa druge strane žice bio upravo Lanski, koji ga je šeretski upitao: “Zar nisi mogao malo dopadljivije da me odglumiš. Moji unuci su to gledali.”
