Biografija Salvatorea D‘Akvile je dobrim delom obavijena misterijom zahvaljujući njegovom povučenom životu i naporima da se ne eksponira poput svojih savremenika Džoa Maserije ili Salvatorea Marancana. Teorija o povučenom životu je proizašla iz manjka informacija i šturim tekstovima koji se danas mogu pronaći o njemu – iako je u jednom kratkom periodu bio glavni konkurent za najmoćnijeg kriminalca u Njujorku. Siromašnost dostupnih podataka o D‘Akvili gura ga u istorijski mrak potpuno nezasluženo – banda koju je osnovao u Bruklinu, godinama kasnije će postati najmoćnija mafijaška organizacija u Sjedinjenim Državama – porodica Gambino.
DOLAZAK U AMERIKU
Kao i većina Brkatih Pitova, predstavnika stare škole, Salvatore je rođen u Italiji – tačnije u Palermu na Sicilji 1877 godine. Po dolasku u Sjedinjene Države 1906. već je bio upetljan u kriminal i Časno društvo, što je verovatno i bio razlog njegovog odlaska „preko bare“. Prvi posao u Nujorku bio mu je u preduzeću za proizvodnju i uvoz sira ali mu nije dugo trebalo da se pozove na stara poznanstva i slobodno vreme popuni sitnim kriminalom.
Karijeru u podzemlju je započeo sarađujući sa još jednim mafijašem starog kova, koji se već rangirao visoko među italijanskim zločincima i osnovao prvu mafijašku porodicu u Njujojrku – Đuzepeom Morelom. Morelo se smatrao nezvaničnim šefom nad šefovima a njegova organizacija, locirana u Bronksu, zaista je bila jedna od najjačih. Na žalost, njena snaga je nije potrajala.
Međutim u tom kratkom periodu snage, Morelo je imao poverenje u D‘Akvilu i da je tada postojala struktura u bandi kao u današnjoj mafiji, Salvatore bi sigurno nosio titulu konsiljerea. Iako je njegova vernost Morelovima od samog početka bila upitna, on se nakon selidbe u Bruklin pokazao kao moćan i pouzdan saveznik. Bio je hapšen 1906. i 1909. ali su oba slučaja pala u vodu – verovatno zbog njegove povezanosti sa uticajnim Morelovima.
USPON TOTOA D’AKVILE
Koliko god bio jak, Morelo je ipak uhapšen 1910. godine zbog falsifikovanja novca. Ovo mu možda ne bi toliko teško palo da sa njim nije uhvaćen i Ignjacio Lupo, njegov drugi po komandi, što je ostavilo porodicu na vetrometini, bez jasno određenih ljudi koji će je voditi. Naširoko se veruje da je D‘Akvila preuzeo porodicu od Morela ali to nije bila istina. Jednostavno, nije bio dovoljno moćan da se suprotstavi Vinćencu Teranovi a zatim i Džou Maseriji, koji su takođe videli sopstvenu priliku u Đuzepeovom hapšenju. Umesto uzaludne borbe, Toto D‘Akvila se odaljio od Morelovih, osnovao sopstvenu organizaciju u Istočnom Harlemu i Bronksu i sa sobom povukao najlojalnije iz redova bivše bande. Ono što je ostalo od Morelovih, zastupao je Đuzepeov brat, Nikolo Morelo, sve do svoje smrti 1916. Nakon toga, poziciju šefa je preuzeo Teranova dok je Maserija sve vreme bio u blizini ali sa sopstvenim poverenicima koji su račune polagali isključivo njemu.
Biografija Salvatorea D‘Akvile je dobrim delom obavijena misterijom zahvaljujući njegovom povučenom životu i naporima da se ne eksponira poput svojih savremenika Džoa Maserije ili Salvatorea Marancana. Teorija o povučenom životu je proizašla iz manjka informacija i šturim tekstovima koji se danas mogu pronaći o njemu – iako je u jednom kratkom periodu bio glavni konkurent za najmoćnijeg kriminalca u Njujorku. Siromašnost dostupnih podataka o D‘Akvili gura ga u istorijski mrak potpuno nezasluženo – banda koju je osnovao u Bruklinu, godinama kasnije će postati najmoćnija mafijaška organizacija u Sjedinjenim Državama – porodica Gambino.
DOLAZAK U AMERIKU
Kao i većina Brkatih Pitova, predstavnika stare škole, Salvatore je rođen u Italiji – tačnije u Palermu na Sicilji 1877 godine. Po dolasku u Sjedinjene Države 1906. već je bio upetljan u kriminal i Časno društvo, što je verovatno i bio razlog njegovog odlaska „preko bare“. Prvi posao u Nujorku bio mu je u preduzeću za proizvodnju i uvoz sira ali mu nije dugo trebalo da se pozove na stara poznanstva i slobodno vreme popuni sitnim kriminalom.
Karijeru u podzemlju je započeo sarađujući sa još jednim mafijašem starog kova, koji se već rangirao visoko među italijanskim zločincima i osnovao prvu mafijašku porodicu u Njujojrku – Đuzepeom Morelom. Morelo se smatrao nezvaničnim šefom nad šefovima a njegova organizacija, locirana u Bronksu, zaista je bila jedna od najjačih. Na žalost, njena snaga je nije potrajala.
Međutim u tom kratkom periodu snage, Morelo je imao poverenje u D‘Akvilu i da je tada postojala struktura u bandi kao u današnjoj mafiji, Salvatore bi sigurno nosio titulu konsiljerea. Iako je njegova vernost Morelovima od samog početka bila upitna, on se nakon selidbe u Bruklin pokazao kao moćan i pouzdan saveznik. Bio je hapšen 1906. i 1909. ali su oba slučaja pala u vodu – verovatno zbog njegove povezanosti sa uticajnim Morelovima.
USPON TOTOA D’AKVILE
Koliko god bio jak, Morelo je ipak uhapšen 1910. godine zbog falsifikovanja novca. Ovo mu možda ne bi toliko teško palo da sa njim nije uhvaćen i Ignjacio Lupo, njegov drugi po komandi, što je ostavilo porodicu na vetrometini, bez jasno određenih ljudi koji će je voditi. Naširoko se veruje da je D‘Akvila preuzeo porodicu od Morela ali to nije bila istina. Jednostavno, nije bio dovoljno moćan da se suprotstavi Vinćencu Teranovi a zatim i Džou Maseriji, koji su takođe videli sopstvenu priliku u Đuzepeovom hapšenju. Umesto uzaludne borbe, Toto D‘Akvila se odaljio od Morelovih, osnovao sopstvenu organizaciju u Istočnom Harlemu i Bronksu i sa sobom povukao najlojalnije iz redova bivše bande. Ono što je ostalo od Morelovih, zastupao je Đuzepeov brat, Nikolo Morelo, sve do svoje smrti 1916. Nakon toga, poziciju šefa je preuzeo Teranova dok je Maserija sve vreme bio u blizini ali sa sopstvenim poverenicima koji su račune polagali isključivo njemu.
Kao novi lider u gradu, D‘Akvila se svojski trudio da ujedini sve mafijaške bande Njujorka. Intenzivno se mešao u poslove drugih organizacija i veruje se da je u njihove redove ubacivao svoje sledbenike kao špijune. Pokrenuo je krvavi pir protiv slabijih šefova ali je naišao na snažan otpor u Donjem Ist Sajdu. Njegov san o vrhovnom vođstvu je propao jako brzo ali je D‘Akvila usput ipak osvojio vredne teritorije, uspostavljajući kontrolu u nekoliko luka.
Prohibicija je dovela do jačanja mnogih kriminalaca u gradu i kontrola nad svim italijanskim bandama je postao prevelik zalogaj za D‘Akvilu. Poljuljana samouverenost dovela je do sve veće nepoverljivosti u sopstvene ljude i potencijalne pretnje. Tako je Đuzepe Morelo odmah po izlasku iz zatvora postao persona non grata pa je ubrzo pobegao čak do Sicilije. Još jedno ime na Totovoj crnoj listi bio je i njegov saradnik, Umberto Valenti, za kojeg je D‘Akvila mislio da postaje previše snažan. Kako bi dokazao svoju lojalnost, Valenti je obećao da će D‘Akvili rešiti problem sa Morelovom bandom.
Prvi na udaru se našao Vinćenco Teranova, zvanični šef Morelovih, koji nije bio teška meta. Istog dana Valenti je pokušao da ubije i Džoa Maseriju ali nije uspeo – bio je to prvi od nekoliko neuspeha koji su obeležili lov na Maseriju. Kad smo već kod toga, najbolju priliku da ga smakne, Valenti je imao u avgustu 1922. Tada je toliko prišao Gazda Džou da su ovom ostale rupe na šešriu od rafala ali je nekom silom ipak preživeo. Dva dana kasnije, Valenti i Maserija su se dogovorili da zakopaju ratne sekire. Umberto je već postao svestan Maserijine rastuće moći i možda mu i ne bi bilo tako loše da se, za promenu, udruži s njim protiv D‘Akvile. Ubijen je 11. avgusta kada je uleteo u klopku – Maserija se nije pojavio na sastanku ali jesu njegovi ljudi – među njima i Laki Lučano koji se smatrao odgovornim za Umbertovu smrt.
Sa ubistvom Valentija, nasilje je nestalo – kao i većina D‘Akvilinog uticaja. Zauvek je spakovao svoje ideje o preuzimanju grada i povukao se u Bronks. Oslabljen odlaskom nekolicine saboraca, nije imao ni želje ni snage da se meša u poslove koji ga se nisu direktno doticali. Tokom 1927. i 1928. izgubio je dva važna saveznika – Džozefa Lonarda i Frenkija Jejla, što je dovelo do njegovog dodatnog slabljenja. Iako nedovoljno jak za veća dela, Salvatore je još uvek predstavljao pretnju Džou Maseriji koji je i zvanično preuzeo Morelovu bandu i Đuzepeu Morelu koji je postao njegov ratni savetnik.
U oktobru 1928. D‘Akvila se iz svog doma uputio ka lekarskoj ordinaciji kada ga je na ulici presrelo nekoliko muškaraca. Jedan od njih ga je ustrelio dva puta u grudi a ostali su ga pratili. Veruje se da iza Salvatoreove smrti stoji Manfredi Al Mineo i ultimatum postavljen od Maserije – ili ga se reši ili umri sa njim. Kao nagradu za izdaju, Mineo je postao novi šef D‘Akviline bande. Nakon ubistva Minea, bandu tokom Kastelamareškog rata vodi Frenk Skalizi a zatim je mirnim putem predaje Vinsentu Manganu 1931. Organizacija koju je Salvatore D‘Akvila oformio postoji i danas pod nazivom Gambino porodica.
