Na vrhuncu moći, Marancano je bio toliko snažan da je sastavio spisak za odstrel koji je sadržao dobro poznata imena kao što su Laki Lučano, Frenk Kostelo, Džo Adonis, Vili Moreti, Vito Đenoveze, Dač Šulc i onaj „mali, debeli“ Al Kapone. Malo ko bi se usudio i da stavi ova imena na crni spisak ali je moć koju je Salvatore posedovao (ili bar mislio da poseduje) bila tolika da sve ovo eventualno sprovede u delo. Na njegovu žalost, ta moć je nasilno ugašena posle samo četiri meseca. Posle njega, uprkos senzacionalnim nagađanjima novinara, titula capo di tutti capi je zauvek ugašena – nijedan pojedinac nije bio jači od Naše stvari. Ipak, kratkotrajni vladar podzemlja nije umro uzalud. Njegovo ime se decenijama pamti kao primer ogromne ambicije a zahvaljujući reformama koje je za to kratko vreme uspeo da uvede, postao je jedna od najvažnijih figura u istoriji Američke mafije.
MLADOST
Salvatore je bio najmlađi od dvanaestoro dece Domenika i Antonine Marancano. Od malena je želeo da postane sveštenik, čak je i školu pohađao ali se u tinejdžerskom dobu susreo sa mistikom tajnog društva u narodu poznatom kao Mafija. Salvatore je imao čvrsta ubeđenja o negovanju tradicije i kulture kao i zapovedničko držanje, koje su doprineli poštovanju koje je među vršnjacima uživao. Bio je fasciniran Julijem Cezarom i njegovim Rimskim carstvom i često je, svojim manje obrazovanim prijateljima, besedio o njegovim podvizima. Zbog opsednutosti ovim rimskim imperatorom, prijatelji su ga nazvali „Mali Cezar“.
Salvatore je bio tipičan primer mafijaša starog kova koji su čast i poštenje isticali kao najbitnije životne stavke. Nasuprot nekim arhaičnim tradicijama do kojih je držao, poput krvne osvete sa neprijateljima iz prošlih decenija, imao je smisla i za moderne ideje. Jedna od uticajnijih figura u to vreme na Siciliji bio don Vito Kašio Fero, koji je mladom Marancanu usadio viziju o ujedinjenju često zaraćenih italijanskih bandi. Opčinjen takvim idejama, uz blagoslov i jasna naređenja don Vita, Marancano je poslat iz svoje baze u Kastelamare del Golfu na Siciliji ka dalekom Njujorku, tačnije Bruklinu.
DOLAZAK MALOG CEZARA
Tačan datum njegovog dolaska u Ameriku je i danas predmet nagađanja ali se kao najučestaliji podatak pominje 1925. godina. Međutim, najvažnije u celoj priči je to da se on domogao Sjedinjenih Država, jer je po njegovom odlasku don Vito Kašio Fero uhapšen od strane fašista i zauvek zarobljen. Bilo je vreme da se Marancano poistoveti sa svojim rimskim herojem i postavi temelje sopstvenog carstva.
Po dolasku u Bruklin, okružio se prvenstveno gangsterima koji su emigrirali iz njegovog rodnog Kastelamare del Golfa, a malo bogatstvo koje je poneo iz domovine istog trenutka je uložio u krijumčarenje tada zabranjenog alkohola. Bez preteranog gubljenja vremena, energični Salvatore je ubrzo uspostavio i destilerije kvalitetnog viskija u Pensilvaniji i na obodima Njujorka. Kako bi delegirao jedan deo obaveza, pod svoje krilo je uzeo mladog Džozefa Bonana i postao mu mentor. Bonano je u njegovo ime lično odabrao momke koji će biti zaduženi za obezbeđenje konvoja sa alkoholom, često zamaskiranih u cisterne sa mlekom. Kao paravan za obavljanje prljavih poslova, Salvatore je osnovao kompaniju u Maloj Italiji koja se bavila uvozom i izvozom, kao i firmu za trgovinu nekretninama. Do 1928. njegova imperija je toliko narasla (i finansijski i brojčano) da je privukla pažnju tadašnjeg najmoćnijeg šefa u gradu, Đuzepea Maserije.
Na vrhuncu moći, Marancano je bio toliko snažan da je sastavio spisak za odstrel koji je sadržao dobro poznata imena kao što su Laki Lučano, Frenk Kostelo, Džo Adonis, Vili Moreti, Vito Đenoveze, Dač Šulc i onaj „mali, debeli“ Al Kapone. Malo ko bi se usudio i da stavi ova imena na crni spisak ali je moć koju je Salvatore posedovao (ili bar mislio da poseduje) bila tolika da sve ovo eventualno sprovede u delo. Na njegovu žalost, ta moć je nasilno ugašena posle samo četiri meseca. Posle njega, uprkos senzacionalnim nagađanjima novinara, titula capo di tutti capi je zauvek ugašena – nijedan pojedinac nije bio jači od Naše stvari. Ipak, kratkotrajni vladar podzemlja nije umro uzalud. Njegovo ime se decenijama pamti kao primer ogromne ambicije a zahvaljujući reformama koje je za to kratko vreme uspeo da uvede, postao je jedna od najvažnijih figura u istoriji Američke mafije.
MLADOST
Salvatore je bio najmlađi od dvanaestoro dece Domenika i Antonine Marancano. Od malena je želeo da postane sveštenik, čak je i školu pohađao ali se u tinejdžerskom dobu susreo sa mistikom tajnog društva u narodu poznatom kao Mafija. Salvatore je imao čvrsta ubeđenja o negovanju tradicije i kulture kao i zapovedničko držanje, koje su doprineli poštovanju koje je među vršnjacima uživao. Bio je fasciniran Julijem Cezarom i njegovim Rimskim carstvom i često je, svojim manje obrazovanim prijateljima, besedio o njegovim podvizima. Zbog opsednutosti ovim rimskim imperatorom, prijatelji su ga nazvali „Mali Cezar“.
Salvatore je bio tipičan primer mafijaša starog kova koji su čast i poštenje isticali kao najbitnije životne stavke. Nasuprot nekim arhaičnim tradicijama do kojih je držao, poput krvne osvete sa neprijateljima iz prošlih decenija, imao je smisla i za moderne ideje. Jedna od uticajnijih figura u to vreme na Siciliji bio don Vito Kašio Fero, koji je mladom Marancanu usadio viziju o ujedinjenju često zaraćenih italijanskih bandi. Opčinjen takvim idejama, uz blagoslov i jasna naređenja don Vita, Marancano je poslat iz svoje baze u Kastelamare del Golfu na Siciliji ka dalekom Njujorku, tačnije Bruklinu.
DOLAZAK MALOG CEZARA
Tačan datum njegovog dolaska u Ameriku je i danas predmet nagađanja ali se kao najučestaliji podatak pominje 1925. godina. Međutim, najvažnije u celoj priči je to da se on domogao Sjedinjenih Država, jer je po njegovom odlasku don Vito Kašio Fero uhapšen od strane fašista i zauvek zarobljen. Bilo je vreme da se Marancano poistoveti sa svojim rimskim herojem i postavi temelje sopstvenog carstva.
Po dolasku u Bruklin, okružio se prvenstveno gangsterima koji su emigrirali iz njegovog rodnog Kastelamare del Golfa, a malo bogatstvo koje je poneo iz domovine istog trenutka je uložio u krijumčarenje tada zabranjenog alkohola. Bez preteranog gubljenja vremena, energični Salvatore je ubrzo uspostavio i destilerije kvalitetnog viskija u Pensilvaniji i na obodima Njujorka. Kako bi delegirao jedan deo obaveza, pod svoje krilo je uzeo mladog Džozefa Bonana i postao mu mentor. Bonano je u njegovo ime lično odabrao momke koji će biti zaduženi za obezbeđenje konvoja sa alkoholom, često zamaskiranih u cisterne sa mlekom. Kao paravan za obavljanje prljavih poslova, Salvatore je osnovao kompaniju u Maloj Italiji koja se bavila uvozom i izvozom, kao i firmu za trgovinu nekretninama. Do 1928. njegova imperija je toliko narasla (i finansijski i brojčano) da je privukla pažnju tadašnjeg najmoćnijeg šefa u gradu, Đuzepea Maserije.
Maserija i Marancano su bili sušta suprotnost. Za razliku od svog protivnika, Marancano je sebe visoko pozicionirao kao sofisticiranog, obrazovanog Evropljanina. Iako mu engleski nije bio jača strana, hvalio se svojim poznavanjem latinskog i grčkog, i na svom naglašenom sicilijanskom dijalektu, je uživao da svojim jedva pismenim saradnicima drži predavanja o književnosti i, pretpostavićete, Juliju Cezaru.
Da se ne zanosimo previše uglađenom fasadom – ipak je Marancano bio tu gde jeste sa razlogom. Mladom Bonanu je kroz priču otkrio oštriju stranu posla, upozoravajući ga- očigledno iz iskustva- koliko je teško uzeti čovekov život:
„Lov na životinje je relativno lak, ali ubistvo drugog čoveka zahteva hrabrost i oprez. Kada ciljaš na čoveka, ruke ti se tresu, oči trzaju, srce ti treperi a um ti smeta. Ako je moguće, uvek treba dodirnuti telo pištoljem da biste bili sigurni da je meta zaista mrtva. Čovek je najteža životinja za ubijanje. Ako pobegne, vratiće se da te ubije.“ – preneo je Bonano u svojim memoarima.
Sa druge strane, Gazda Džo, je bio halapljivac – kako za stolom, tako i u upravljanju kriminalnim poduhvatima. Od svih koji misle da rade u njegovom gradu (uključujući i saveznike) očekivao je mesečni iznos od 10.000 dolara. Ukoliko mu neko nekim slučajem ne bi platio, to bi značilo da ne priznaje njegov nadimak „Gazda Džo“ i našao bi se na pogrešnoj strani cevi. Marancano je skupljao informacije o nezadovoljstvu koje je krenulo među Maserijinim ljudima i uveliko radio na njihovom pridobijanju, obećavajući pravičnu podelu plena. Posebno se trudio oko mladog Lakija Lučana, koji je do tada postao jedan od najpouzdanijih Maserijinih saradnika. Lučano je, međutim, odbio sve laskave ponude, imajući na umu sopstvene planove.
KASTELAMAREZE RAT
Kako bi proverio rastuću Marancanovu snagu, Džo je počeo da šalje svoje ubice protiv neposlušnih katelamarskih vojnika. Ponosni Marancano je odbio da se pokori Maseriji i da prizna njegovu moć, čime je zapalio sukob neslućenih razmera između dve najveće borgate u gradu.
Gazda Džo je pod svojim krilom imao nekoliko stotina više ljudi od Malog Cezara i bio je uveren da će ga brzo slomiti. Od 1928. do 1930. broj mrtvih u oba tabora je premašio pedeset. Kako su se žrtve povećavale, svaka strana je tražila pojačanje od drugih bandi i mafijaša u drugim gradovima. Policija je uzaludno pokušavala da prebroji pale vojnike, jer je bilo teško odrediti ko je žrtva ovog rata a ko svakodnevnih okršaja među švercerima pića. U sicilijansko-italijanskom podzemlju, ovaj mafijaški pokolj dobio je naziv Kastelamareški , odnosno „Kastelamareze“ rat.
Svestan da je preko noći postao trofej za mlade gangstere željne dokazivanja, Marancano se po gradu kretao u Kadilaku ojačanom metalnim pločama sa strane i neprobojnim staklom. Zadnje sedište je delio sa mašinkom namontiranom na stalak, uperenom ka posebnom otvoru na prozoru u slučaju okršaja. Kao dodatnu podršku u bliskoj borbi, nosio je dva revolvera i bodež.
Posle 18 meseci borbe i bez kraja na vidiku, Lučano je odlučio da napravi potez koji će odrediti dalji tok istorije. Prema pisanjima Džoa Bonana, Lučano je na sastanku sa Marancanom ponudio prekid okršaja eliminisanjem Maserije i preuzimanjem njegove bande. U zamenu za to, Marancano će opozvati svoje ljude, priznati Lučana kao ravnog sebi i mir će zavladati među organizacijama.
CAPO DI TUTTI CAPI
Kada je 15. aprila 1931. Maserija uklonjen iz jednačine, Marancano je proglašen herojem od strane svojih preživelih saboraca. Na izanrednoj proslavi, upriličenoj u čast pobede, Marancano je predstavio svoje planove za budućnost mafije.
Više od 500 gangstera je slušalo govor o podeli Njujorka na pet porodica. Podsećajući na svoje obožavanje Cezara, želeo je da te porodice budu formirane poput rimskih legija. Na vrhu bi naravno bio šef, odnosno representante, koji bi suvereno vladao porodicom. Njegova desna ruka bio bi sottocapo, odnosno podšef ili zamenik. Svaka ekipa, decina, bila bi sastavljena od neodređenog broja vojnika. Na čelu ekipe nalazio bi se capodecina, odnosno kapetan ili kapo kojeg bi imenovao šef.
Osim jasne, vojničke hijerarhije, Marancano je zahtevao da se pravila mafije, koja su bila neprikosnovena na Siciliji, strogo poštuju od svih njujorških klanova. Prvo i osnovno pravilo, kažnjivo smrću ukoliko se prekrši, bilo je neupitno poštovanje šefa. Među ostalim pravilia bila je i zabrana međusobnog fizičkog napada ili uvreda, zabrana udvaranja ženi drugog mafijaša i, kao najvažnije, pokoravanje zakonu ćutanja tj. omerti.
Kao glavno iznenađenje, pogotovo za Lučana, Marancano je objavio da očekuje da bude prepoznat kao superioran u odnosu na druge šefove u zemlji. Ni manje ni više, samom sebi je dodelio titulu capo di tutti capi (šef svih šefova).
ZBOGOM SALVATORE
Ovi konkretni potezi su isprovocirali Lučana, koji ga je sada po razmišljanju smatrao nazadnijim od Maserije. Ne samo da je Marancano pogazio dogovor o ravnopravnosti u gradu, već je planirao da stavi šapu na celu državu. Cela situacija je eskalirala kada Lučano saznaje da je Marancano, svestan pretnje koju bi neki gangsteri mogli da mu izazovu, sastavio spisak za odstrel. Među njima je, naravno, bio i on.
Šef nad šefovima je bio svestan da bi otvoreni sukob poput Kastelamareškog rata bio poguban i za njega. Ljudi su još uvek bili umorni a saveznike bi bilo teško razgraničiti. Kako informacije ne bi procurile (a već jesu), planirao je da ubica ne bude italijanskog porekla. Na taj način bi se ogradio od ubistava i uspeo da održi mir unutar organizacije. Plan je bio da Vinsent „Besni Pas“ Kol (Vincent Mad Dog Coll) dođe u Marancanovu novu kancelariju i napravi zasedu Lučanu i Đenovezeu koji će biti pozvani na formalni sastanak sa njim. Tela bi bila sakrivena, kako ostale mete ne bi posumnjale šta im se sprema. Za ovaj posao, Kol će dobiti 25.000 dolara unapred i još 25.0000 kada obavi posao.
Na štetu Salvatorea Marancana, Lučano je znao da će ga on zvati na sastanak. Poziv, koji je dočekao sa spremnim planom, primio je 10. septembra 1931. Tomi Lukeze, dvostruki agent u ovoj priči, se prvi pojavio u lukzusnoj kancelariji. Odmah za njim, pojavila su se i četiri čoveka sa identfikacijama poreske službe i hitno zahtevali da ispitaju Marancana. Oni su, ustvari, bili obični jevrejski gangsteri, koje je Lučano pozajmio od Lenskog jer ih Marancano sigurno neće prepoznati. Ni oni nisu znali njega, što je bio razlog Lukezeovog prethodnog dolaska – on je pokazao na metu i bio tu da se uveri da je posao dobro obavljen. Lažni poreski agenti su razoružali Marancanove najbliže telohranitelje, dok su dvojica produžila u kancelariju i ubila Salvatorea pucajući i ubadajući ga. Po obavljenom poslu, svi su se momentalno razbežali, uključujući i telohranitelje. Jedan od Jevreja je na stepenicu sreo Vinsenta Besnog Psa, koji je krenuo na izvršenje sopstvenog zadatka. Kada je upućen u novonastalu situaciju, okrenuo se i otišao bogatiji za onih 25.000 avansa.
Marancanova smrt je ostavila dubok trag u istoriji organizovanog kriminala u Americi. U suštini, označila je kraj Italijanske i rođenje Američke mafije, koja će postati deo Nacionalnog sindikata kriminala sa drugim etničkim grupama, što bi stari mafijaši teško dozvolili. Lučano je momentalno eliminisao titulu „šefa nad šefovima“ i novu organizaciju nazvao „Kombinacija“ ili „Autfit“. Veruje se i da je termin Koza Nostra takođe umro sa Marancanom, da bi ga FBI ponovo oživeo ranih 60-ih godina, kao način da se Dž. Edgar Huver iskupi za decenijsko poricanje postojanja mafije. Kada mu je dogorelo pod nogama, vadio se da su Italijani dugo okupljeni u organizaciju Koza Nostra, pa je zato odbacivao sve priče o mafiji. Tako da i kada je bio delimično u pravu, kasnio je čitavih 30 godina.
MALI CEZAR U FILMOVIMA I SERIJAMA
Kroz istoriju kinematografije, sa likom Salvatorea Marancana smo se susretali u filmovima “The Valachi Papers” (1972), “The Gangster Chronicles” (1981), “Mobsters” (1990), “Lansky” (1999), kao i u petoj sezoni serije “Boardwalk Empire” (2010-2014).
