Po uspostavljanju novog poretka u redovima Američke mafije 1931, Vinsent Mangano je bio jedan od pet originalnih njujorških šefova. Sa svojih 40 i kusur godina, Mangano je nekako izbegao Lučanov pohod na “Brkate Pitove”, predstavnike stare škole – iako je generacijski bio bliži njima nego Lučanu koji još nije napunio ni 30 godina. Očigledno je bio važan šraf, ili bolje rečeno – odgovarajući šraf, u novonastaloj Lučanovoj mašineriji. U vremenima koja su usledila, Mangano je zadržao malo više tradicije Starog sveta koja je presudila drugima i koja će na kraju presuditi i njemu.
DOLAZAK U AMERIKU
Vinćenco Đovani Mangano je na obale Njujorka stigao 1922. sa svojim bratom, ocem i prijateljem Džoom Profačijem, koji će u budućnosti takođe postati šef jedne od njujorških porodica. U Bruklinu se priključio nekadašnjoj bandi Salvatorea D’Akvile a koju je sad vodio Al Mineo, jedan od vazala najmoćnijeg gangstera u gradu, Džoa Maserije. Tokom Kastelamareškog rata, Mineo je ubijen a Mangano zajedno sa saborcima – Albertom Anastazijom i Frenkom Skalizijem odlučuje da pređe na stranu Salvatorea Marancana a zatim i bude deo Lučanovog prevrata.
Do Božića 1931, osećaj olakšanja se raširio njujorškim podzemljem. Kastelamareškom ratu i krvavim čistkama koje su usledile nakon njega došao je kraj. Stari tirani Džo Maserija i Salvatore Marancano su nestali a mir je zavladao gradom. Novi poglavari porodica koje je imenovao Marancano i potvrdio Lučano su izlazili iz ratnih štekova kako bi položili pravo na svoje teritorije i oblikovali sopstvenu budućnost. Vinsent Mangano je, zahvaljujući poverenju koje je ukazao Lučanu, zvanično postao šef Mineove bande. Ta titula mu je donela visoku poziciju člana mafijaške Komisije.
PORODICA MANGANO
Teritorijalno, Manganovi su bili moćniji od Bonanovih ali ni blizu Lučanovima. Međutim, snaga ove porodice se ogledala u impresivnoj, ljudskoj snazi. Vinsent je u svojim redovima imao vojnike kao što su Karlo Gambino, tiha i učtiva pojava koja se oslanjala na svoje lukavstvo i prepredenost u ostvarivanju ciljeva ili Albert Anastazija, temperamentni “zemljotres” – kako ga je Džo Bonano nazivao – i manijakalni ubica čiji su izlivi besa već bili poznati širom podzemlja. Sa samo 29 godina, Anastazija je postao Vinsentov zamenik.
Po uspostavljanju novog poretka u redovima Američke mafije 1931, Vinsent Mangano je bio jedan od pet originalnih njujorških šefova. Sa svojih 40 i kusur godina, Mangano je nekako izbegao Lučanov pohod na “Brkate Pitove”, predstavnike stare škole – iako je generacijski bio bliži njima nego Lučanu koji još nije napunio ni 30 godina. Očigledno je bio važan šraf, ili bolje rečeno – odgovarajući šraf, u novonastaloj Lučanovoj mašineriji. U vremenima koja su usledila, Mangano je zadržao malo više tradicije Starog sveta koja je presudila drugima i koja će na kraju presuditi i njemu.
DOLAZAK U AMERIKU
Vinćenco Đovani Mangano je na obale Njujorka stigao 1922. sa svojim bratom, ocem i prijateljem Džoom Profačijem, koji će u budućnosti takođe postati šef jedne od njujorških porodica. U Bruklinu se priključio nekadašnjoj bandi Salvatorea D’Akvile a koju je sad vodio Al Mineo, jedan od vazala najmoćnijeg gangstera u gradu, Džoa Maserije. Tokom Kastelamareškog rata, Mineo je ubijen a Mangano zajedno sa saborcima – Albertom Anastazijom i Frenkom Skalizijem odlučuje da pređe na stranu Salvatorea Marancana a zatim i bude deo Lučanovog prevrata.
Do Božića 1931, osećaj olakšanja se raširio njujorškim podzemljem. Kastelamareškom ratu i krvavim čistkama koje su usledile nakon njega došao je kraj. Stari tirani Džo Maserija i Salvatore Marancano su nestali a mir je zavladao gradom. Novi poglavari porodica koje je imenovao Marancano i potvrdio Lučano su izlazili iz ratnih štekova kako bi položili pravo na svoje teritorije i oblikovali sopstvenu budućnost. Vinsent Mangano je, zahvaljujući poverenju koje je ukazao Lučanu, zvanično postao šef Mineove bande. Ta titula mu je donela visoku poziciju člana mafijaške Komisije.
PORODICA MANGANO
Teritorijalno, Manganovi su bili moćniji od Bonanovih ali ni blizu Lučanovima. Međutim, snaga ove porodice se ogledala u impresivnoj, ljudskoj snazi. Vinsent je u svojim redovima imao vojnike kao što su Karlo Gambino, tiha i učtiva pojava koja se oslanjala na svoje lukavstvo i prepredenost u ostvarivanju ciljeva ili Albert Anastazija, temperamentni “zemljotres” – kako ga je Džo Bonano nazivao – i manijakalni ubica čiji su izlivi besa već bili poznati širom podzemlja. Sa samo 29 godina, Anastazija je postao Vinsentov zamenik.
Manganov primarni spektar operacija bio je na bruklinskim dokovima, koje je još davno okupirao Salvatore D’Akvila. Pod pretnjom da roba sa brodova neće biti istovarena, kompanije su plaćale Manganovima pozamašne sume novca. Lučki radnici, koji su taj tovar iznosili sa brodova, takođe su morali da daju neki prilog ukoliko žele da rade. Kapetani su, s druge strane, plaćali zaštitu svojih brodova kako im se slučajno nešto ne bi desilo dok stoje u luci. Čak i kada se plate sve dadžbine, tovar opet nije bio siguran. Ukoliko bi neko iz porodice video nešto što mu se dopada, imao je svu slobodu da to pokupi i kasnije proda. Svi koji su imali ikakve veze sa brodovima i lukom su bili u milosti Vinsenta Mangana. I da su hteli da se žale, nisu imali kome – Albert Anastazio, Albertov brat, bio je na čelu sindikata lučkih radnika i blisko su sarađivali sa Emilom Kamardom, potpredsednikom Međunarodne asocijacije lučkih radnika, sa kojim je Vinsent osnovao Gradski demokratski klub. Među članovima kluba bili su tipični primeri demokratskih principa poput Alberta Anastazije i Vinsentovog mlađeg, ali ništa manje smrtonosnijeg, brata Fila. Čak i ako bi neki lučki radnik i uspeo da zaobiđe sve ove “birokratske” barijere i nekako uspe da uloži žalbu višim instancama – bio bi ubijen čim bi se vest o tužakanju pročula.
PROBLEMI SA ANASTAZIJOM
Za razliku od drugih familija gde se tačno znao red, među Manganovima je od samog početka bilo tenzija u samom vrhu organizacije. Celo podzemlje je znalo da Anastazija nije samo Vinsentov zamenik već i rukovodeći u “Murder Inc.” – mafijaškom ogranku napravljenom isključivo za izvršavanje ubistava. Tehnički, Mangano je ostao njegov šef ali se Albert vremenom približio Lepkeu, Lučanu i Kostelu, sa kojima je provodio više vremena nego sa Vinsentom. Šefu porodice se nije sviđalo to što Lučano i ostali unajmljuju njegovog čoveka za razne zločine bez prethodnog konsultovanja sa njim. Imao je i pravo – ovakva situacija se kosila sa savršenim sistemom i jasno određenim pravilima koja su uspostavljena 1931. Da je bilo više ovakvih “kompromisa” i petljanja sa načelima, Američka mafija bi se urušila pre mnogo godina.
Kako je Albertova reputacija rasla, tako se produbljivao i jaz između njega i Vinsenta. Međusobna koškanja i verbalni okršaji često su zahtevali mešanje drugih šefova, koji su jedva uspevali da spreče fizičke obračune. Vrhunac netrpeljivosti usledio je nakon Drugog svetskog rata kada se Anastazija smatrao nedodirljivim. Bio je umešan u “Operaciju podzemlje” kada je pomogao Lučanu da izađe iz zatvora zbog doprinosa u ratu i istovremeno izbegao hapšenja koja su dovela do rasturanja grupe “Murder Inc”. Njegovo ime se u Bruklinu izgovaralo sa strahopoštovanjem i bio je svestan toga. Po njegovom mišljenju, moć porodice je ležala u njemu, Skaliziju i Gambinu – braća Mangano su bila tu samo da pokupe svoj deo profita.
Povratak Vita Đenovezea je, osim na dešavanja u porodici Lučano, imao snažan uticaj i na sudbinu Vinsenta Mangana. Frenku Kostelu je bio potreban jak saveznik ukoliko je želeo da zadrži poziciju šefa i odbije VItove napade a ko bi bio bolji saveznik od najstrašnije pojave u Koza Nostri – Alberta Anastazije? Čvrsto savezništvo Frenka i Alberta je Mangano mogao samo da posmatra sa strane i pljuje. Po Njujorku je krenula priča kako Vinsent i Fil spremaju Albertovo ubistvo, što će njemu doći kao odličan izgovor u nadolazećem periodu.
KRAJ VLADAVINE
Stvari su dostigle vrhunac 19. aprila 1951. godine kada je telo Filipa Mangana pronađeno u visokoj travi močvarnog područja u blizini zaliva Šipshed. Na sebi je imao samo košulju, donji veš i čarape, tri metka u potiljku i po jedan u svakom obrazu. Policija je želela da obavesti Vinsenta o sudbini njegovog brata ali su ubrzo shvatili da je i on nestao. Niko iz njegovog okruženja nije znao gde je a nije se pojavio ni na bratovoj sahrani nekoliko dana kasnije. Prolazile su nedelje, zatim i meseci. Šef porodice Mangano se vodio kao nestala osoba.
Anastazija je, očigledno, bio glavni osumnjičeni za nestanak braće Mangano ali su se vlasti u svojoj istrazi više skocentrisale na Kostela i Adonisa, od kojih nijedan nije imao valjane informacije. Adonis je, doduše, ponudio teoriju da je Fil Mangano sigurno bio umešan u ljubavnu aferu pošto u trenutku smrti na sebi nije imao pantalone. Kako je, s vremenom, potonula i zadnja nada da će se stariji Mangano pojaviti, Komisija se pomirila sa činjenicom da je i on doživeo bratovljevu sudbinu. Na nepoznatoj lokaciji na Menhetnu, okupljeni šefovi su strpljivo čekali dolazak Alberta Anastazije i izlaganje njegove verzije događaja.
Albert je mudro poricao svoju umešanost u Vinsentovo ubistvo (Filova sudbina nikog nije preterano zanimala) ali je nekoliko puta ponovio činjenicu da su braća Mangano planirala atentat na njega. Albertove teze su konstatno potvrđivane od strane Kostela pa su šefovi, suočeni sa svršenim činom, mogli da zaključe samo jedno – Albert Anastazija će, kao drugi iza Vinsenta, sada preuzeti kormilo porodice Mangano.
Po povratku u Bruklin, Albert je protresao redove unutar porodice, imenovao Frenka Skalizija za svog zamenika i dodatno ojačao caporegime Karla Gambina. Sa bratom Tonijem koji je vladao dokovima, savezništvom sa Kostelom, sopstvenom reputacijom i stotinama vojnika iza sebe – Albert je početkom 50-ih postao najistaknutija figura u Američkoj mafiji.
Vinsentovo telo nikada nije pronađeno. Od 19. aprila 1951. se vodi kao nestao. Vlasti su ga proglasile mrtvim u oktobru 1961. godine.
