U mnogim aspektima je Đenoveze, koji je više voleo da ga zovu „Don Vito“, imao sve kvalifikacije da postane šef šefova. Bio je jedan od najstrašnijih mafijaških donova, ubijao je isto tako hladnokrvno kao i Albert Anastazija, ali je posedovao lukavost da unapred isplanira propast svojih neprijatelja – vrlinu koju Anastazija nije imao. Takođe, može mu se pripisati zasluga za zadržavanje Mafije u poslu sa narkoticima, što je potez kojem su se neki drugi mafijaši oštro protivili. Sredinom 50-ih godina 20. veka, Vito Đenoveze je uložio sve napore da osvoji potpunu kontrolu nad Mafijom. Pašće gotovo jednako besramno kao i Marancano, mada je Vito pokošen sudskim procesima a ne mecima.
MLADOST
Vito Đenoveze je rođen 21. novembra 1897 u Tufinu, manjem mestu u blizini Napulja. Dok Feliće i Nunziata Đenoveze nisu odlučili da se sa decom presele u Ameriku, mali Vito je dane provodio sa knjigom u ruci, napredujući do petog razreda u školi.
Po dolasku u Sjedinjene Države 1913. godine, kao što je bio čest slučaj među doseljeničkom decom u to vreme, život na ulicama izgledao je mnogo privlačniji i uzbudljiviji od škole i ubrzo je mlađani Vito počeo češće da beži sa časova i vreme provodi po uličnim ćoškovima. U pokušaju da zaustave svog sina da ne sklizne u svet kriminala, Vitovi roditelji su odlučili da ga pošalju kod rodbine u Malu Italiju, ali je njihova strategija od početka osuđena na propast. Ubrzo po dolasku u ovaj deo Njujorka, Vito je upoznao mladog mangaša po imenu Laki Lučano. Mada im nikada nije bilo suđeno da postanu najbolji drugovi, Laki je opčinio Đenovezea, dok je, sa svoje strane, iskreno uvažavao hrabrog Napolitanca, u kojem je prepoznao efikasnog grubijana čijim će „molbama“ uistinu retko ko biti u stanju da odoli.
Posle zatvorske kazne od godinu dana zbog nošenja oružja, Vito zapada za oko “Gazda Džou” Maseriji, koji ga prihvata u svoje redove početkom 1920-ih. U tom periodu već je umešao prste u italijansku lutriju u Grinvič Vilidžu a ubrzo će sa Lučanom i Kostelom započeti sopstveni biznis švercovanja alkohola, pod pokroviteljstvom Arnolda Rotštajna.
U mnogim aspektima je Đenoveze, koji je više voleo da ga zovu „Don Vito“, imao sve kvalifikacije da postane šef šefova. Bio je jedan od najstrašnijih mafijaških donova, ubijao je isto tako hladnokrvno kao i Albert Anastazija, ali je posedovao lukavost da unapred isplanira propast svojih neprijatelja – vrlinu koju Anastazija nije imao. Takođe, može mu se pripisati zasluga za zadržavanje Mafije u poslu sa narkoticima, što je potez kojem su se neki drugi mafijaši oštro protivili. Sredinom 50-ih godina 20. veka, Vito Đenoveze je uložio sve napore da osvoji potpunu kontrolu nad Mafijom. Pašće gotovo jednako besramno kao i Marancano, mada je Vito pokošen sudskim procesima a ne mecima.
MLADOST
Vito Đenoveze je rođen 21. novembra 1897 u Tufinu, manjem mestu u blizini Napulja. Dok Feliće i Nunziata Đenoveze nisu odlučili da se sa decom presele u Ameriku, mali Vito je dane provodio sa knjigom u ruci, napredujući do petog razreda u školi.
Po dolasku u Sjedinjene Države 1913. godine, kao što je bio čest slučaj među doseljeničkom decom u to vreme, život na ulicama izgledao je mnogo privlačniji i uzbudljiviji od škole i ubrzo je mlađani Vito počeo češće da beži sa časova i vreme provodi po uličnim ćoškovima. U pokušaju da zaustave svog sina da ne sklizne u svet kriminala, Vitovi roditelji su odlučili da ga pošalju kod rodbine u Malu Italiju, ali je njihova strategija od početka osuđena na propast. Ubrzo po dolasku u ovaj deo Njujorka, Vito je upoznao mladog mangaša po imenu Laki Lučano. Mada im nikada nije bilo suđeno da postanu najbolji drugovi, Laki je opčinio Đenovezea, dok je, sa svoje strane, iskreno uvažavao hrabrog Napolitanca, u kojem je prepoznao efikasnog grubijana čijim će „molbama“ uistinu retko ko biti u stanju da odoli.
Posle zatvorske kazne od godinu dana zbog nošenja oružja, Vito zapada za oko “Gazda Džou” Maseriji, koji ga prihvata u svoje redove početkom 1920-ih. U tom periodu već je umešao prste u italijansku lutriju u Grinvič Vilidžu a ubrzo će sa Lučanom i Kostelom započeti sopstveni biznis švercovanja alkohola, pod pokroviteljstvom Arnolda Rotštajna.
RAT “KASTELAMAREZE”
Napetost između dve najmoćnije italijanske bande eksplodirala je 1930. godine i preplavila ulice Njujorka krvlju i prolivenim alkoholom. Kastelamareški rat vodili su klasični predstavnici stare škole, Džo Maserija i Salvatore Marancano, ali je junak ove priče zaslužio da se njegovo ime istakne u pisanim dokumentima o ovom krvavom periodu i to zahvaljujući jednoj zanimljivosti – i prva i poslednja žrtva rata pala je od ruke Vita Đenovezea.
Ako se osvrnemo na početak 1930. godine, bilo je tu otimanja tovara sa alkoholom od strane obe frakcije i povremenih puškaranja ali kao zvaničan početak rata vodi se datum smrti Gaetana Reine, šefa bande iz Bronksa koja će kasnije prerasti u porodicu Lukeze. Lučano je godinama kasnije tvrdio da je ubistvo Reine bila teška ali neizbežna odluka. Uživao je ogromno poštovanje među mlađim kriminalcima ali bi njegov uticaj dosta pokvario Lučanove planove za dalji tok rata. Zadatak koji su mnogi odbili, pao je na Vita Đenovezea koji ga je bez greške odradio. U noći 26. februara, strpljivo je čekao da žrtva napusti jedan apartman u Bronksu i zakorači na trotoar puste ulice. Ugledavši Reinu, krenuo je ka njemu a ovaj mu je, ni ne sluteći šta mu se sprema, prijateljski mahnuo. Dok je uspeo da podigne ruku, Vito je iz kaputa izvukao sačmaricu i jednim povlačenjem oroza stavio tačku na Gaetanovu sudbinu. Rat je zvanično započet.
Brzo premotavanje 14 meseci unapred i stižemo u restoran Nuova Vila Tamaro na Koni Ajlendu. U ovom trenutku je već svima bilo preko glave i pucanja i skrivanja od policije i manjka novca. Kako bi stavio tačku na sve ovo, Lučano se dogovara sa Salvatoreom Marancanom da će mu na tacni predati Džoa Maseriju. Kao idealna lokacija za nameštaljku bio je ovaj italijanski restorančić jer se Gazda Džo u njemu osećao kao kod kuće. Lučano ga je navodno pozvao da razmotre buduće ratne poteze i u jednom trenutku se, uz izvinjenje, udaljio od stola i otišao u toalet. Tada su u lokal ušli Đenoveze, Adonis, Sigel i Anastazija i presudili svom dojučerašnjem gazdi. Rat je konačno bio gotov a kao nagradu, Lučano je dobio poziciju šefa nekadašnje Maserijine bande. Za svog zamenika je postavio dugogodišnjeg prijatelja, Vita Đenovezea.
Par meseci kasnije, došlo je do novih potresa unutar italijanskih kriminalnih krugova. Samoproglašeni šef nad šefovima, Salvatore Marancano, je zaista imao jedno čulo više – verovatno je zato i uspeo da dostigne takav nivo u karijeri. Osetio je da nešto ne štima u vezi sa Lučanom, kojeg je iz dana u dan smatrao sve većom pretnjom. I bio je u pravu – Lakiju se od samog početka nije svidelo to što je Marancano prekršio dogovor o ravnopravnosti i postavio sebe iznad svih. Kako bi otklonio moguće pretnje, don Salvatore je sastavio spisak za odstrel čiji je sam vrh bio rezervisan za Lučana, Đenovezea i Kostela. Na njegovu nesreću, vest o spisku je stigla do glavnih meta koje su odlučile da reaguju što pre. Početkom septembra 1931. sproveli su svoju zaveru u plan – toliko detaljno i bez greške da bi im pozavideli najveći ratni generali. Salvatore Marancano je bio mrtav i sa sobom je povukao ono što se nazivalo Italijanska mafija. Ubrzo, na njenim temeljima, uz neke veće i manje izmene, uspostavljena je Američka mafija i Nacionalni sindikat kriminala.
VRUĆINA IZA UGLA
Zbog moći koju su stekli nakon Marancanove smrti, neki mladi italijanski kriminalci su stekli pogrešan utisak da su nedodirljivi, zbog čega su pravili greške koje su ih kasnije skupo koštale. Misleći kako nije dužan da bilo kome polaže račune, Đenoveze je 1934. napravio baš takvu grešku. U prevari koju je organizovao sa gangsterom Ferdinandom Bokom, inkasirao je više od 150.000$. Umesto da pošteno plati Boki njegov deo od 35.000$, Vito je odlučio da mu je lakše da ga ubije (svakako mu je bilo jeftinije). Karma nije dugo čekala da mu pokuca na vrata i Vito će shvatiti koliko je cifra od 35.000 ustvari mala. Svi snovi Vita Đenovezea su mogli da se ostvare 1936. kada je Lučano uhapšen i osuđen na nekoliko decenija robije. Po naslednom pravu, Đenoveze bi postao šef porodice i uživao u svim blagodetima koje ta titula nosi. Međutim, ubistvo Ferdinanda Boke je ponovo postalo aktuelno u kancelarijama njujorške policije.
Suočavajući se sa optužbama za ubistvo 1937. godine, Đenoveze je bio primoran da pobegne u Italiju i tron porodice Lučano prepusti Frenku Kostelu. Tamo je uspeo da se zbliži sa Benitom Musolinijem – uprkos nemilosrnoj kampanji koju je fašistički vođa vodio protiv italijanske Mafije. Vito se relativno brzo snašao u novom ambijentu i postao glavni dobavljač droge za Musolinijevog ministra inostranih poslova i zeta, vojvodu Kiana. Tokom rata, kako bi još više pridobio Musolinijevu naklonost, Đenoveze je naredio pogubljenje dugogodišnjeg neistomišljenika Il Dučea u Njujorku, radikalnog novinara Karla Treska. Poslić je bio dodeljen mladom mafijašu u usponu, Karmineu Galanteu. Kada je 1944. Musolinijev režim počeo da se raspada, oportunistički Vito se iznenada prešaltao u ulogu velikodušnog saradnika armije Sjedinjenih Država. Zahvaljujući njegovom skromnom doprinosu, američka vojska je uhapsila veliki broj ljudi koji su operisali na crnom tržištu. Međutim, njihovo zadovoljstvo se pogoršalo kada su shvatili da je Đenoveze nudio svoju pomoć samo da bi sebi uklanjao konkurenciju i preuzeo sve poslove.
POVRATAK U AMERIKU
Muljanje na crnom tržištu je narušilo odnose koje je Đenoveze imao sa armijom Sjedinjenih Država. Ispostavilo se da je krao kamione, brašno i ostale namirnice od vojske zbog čega završava iza rešetaka. Čeprkajući malo po Vitovoj prošlosti, nije im dugo trebalo da saznaju da je u Americi tražen zbog ubistva Ferdinanda Boke. Još manje im je trebalo da ga spakuju na brod za Njujork.
Po silasku sa broda, policijske snage su mu organizovale odbor za doček i bez većih muka ga sproveli do stanice. Svedoci koje je država pripremila za svedočenje o njegovoj umešanosti u smrt Ferdinanda Boke, Vitoneu nisu predstavljali nikakav problem. Prvo je ubijen Džeri Esposito pa zatim i Piter LaTempa koji se nalazio u zatvorskoj ćeliji pod strogom zaštitom čuvara. Svedočenje Ernesta Rupola, saučesnika u Bokinom ubistvu, palo je u vodu jer niko nije ostao živ da tu priču i potvrdi. Rupolo je zavšrio kao i ostali saučesnici – njegovo telo sa betonskim cipelama isplivaće tek 1964.u Kvinsu.
Sudija nije imao drugih opcija nego da oslobodi Vita uz reči: “Ne mogu da govorim u ime porote, ali sam poprilično siguran da bi završili na električnoj stolici da su tužioci pronašli bilo kakav dokaz o vašoj umešanosti u ovo ubistvo”. Sloboda je sloboda, i ne obraćajući previše pažnje na prošlost, Vito je mogao da se posveti drugim stvarima.
POLAGANJE PRAVA NA PRESTO
Kada je sebi obezbedio slobodu, preuzimanje familije Lučano a zatim i celokupne Američke mafije, bilo je sledeće na listi Vitovih prioriteta. Da bi u tome uspeo, morao je da eliminiše Frenka Kostela, koji je vršio dužnost šefa porodice i umanji spoljni uticaj Mejera Lanskog. Budući da nisu budale, Kostelo i Lučano su prozreli njegove ambicije i iz daleka Đenovezeu postavljali „prepreke“ kako bi ga omeli u njegovim planovima. Vitu je bila potrebna skoro decenija da pređe u akciju, pritom puneći ratnu kasu tajnim poslovima sa heroinom.
Prvo se 1951. odlučuje da eliminiše Moretija. Doduše, Moreti mu je sam dosta pomogao. Kao posledica nelečenog sifilisa, Moretijev gubitak razuma je došao do izražaja na svedočenju pred Kefauverovim komitetom. Bilo je više nego očigledno da okoreli gangster gubi kontakt sa stvarnošću. Sve što je Đenoveze trebao da uradi jeste da ubedi Komisiju kako je Moreti postao opasnost za celu organizaciju. Ko zna šta sve može da otkrije ukoliko ga ponovo pozovu na ispitivanje koje se prenosi na nacionalnoj televiziji? Poput iskusnog advokata, Đenoveze je iznosio adute protiv Moretija pred čitavom Komisijom, objašnjavajući kako je izludeli kapetan porodice Lučano postao pretnja za tajnost Koza Nostre. Saterana u ćošak, Komisija nije imala druge opcije nego da odobri ubistvo Vilija Moretija.
Čak šest godina kasnije, odnosno više od deceniju od kad se vratio iz Italije, Đenoveze je napravio sledeći korak. Naložio je, tada nepoznatom, Vinsentu Điganteu, da početkom maja 1957. izvrši atentat na Frenka Kostela. Verovatno je rečenica koju je napadač izgovorio (“Ovo je za tebe, Frenk!”) spasila Kostelu život, jer je taman toliko nakrivio glavu da vidi ko mu se obraća pa ga je metak samo okrznuo. Vratar hotela u kojem je atentat pokušan je identifikovao Đigantea kao napadača ali je Frenk Kostelo na suđenju rekao da ne može da ga prepozna.
DEBAKL U APALAČINU I SUMRAK VLADAVINE
Samo mesec dana nakon Anastazijinog ubistva, don Vitone je sazvao nacionalni sastanak mafijaša kako bi utvrdio svoju poziciju i pokušao da oživi davno ugašenu titulu “capo di tutti capi”. Kao što smo do sad mogli da primetimo, ambicije mu nikada nije manjkalo.
Apalačinska konferencija u državi Njujork odigrala se 14. novembra 1957. i postala čuvena kada se skup najmoćnijih mafijaša iz svih kutaka Amerike pretvorio u opštu bežaniju po šumama i livadama nakon upada policije. Desetine gangstera je uhapšeno i privedeno na ispitivanje oko razloga okupljanja. Kako su skoro svi rekli da su došli samo na roštilj a policija nije imala drugih dokaza, puštani su jedan po jedan. Đenoveze, kao organizator sastanka, postao je glavni krivac za ovu sramotu.
Postoji nekoliko teorija šta se desilo toga dana u Apalačinu. Prva je da silne limuzine i veliki broj rezervacija u hotelu jednostavno nisu mogli proći neopaženo. Lokalna policija je pratila trag do imanja Džozefa Barbare i po registracijama uvidela ko su vlasnici vozila. Kada je stiglo pojačanje, napravili su čistac i naterali mafijaške donove da trče preko livada i potoka. Druga teorija je malo zanimljivija i vrlo verovatnija.
Dokazi nisu potrebni da bi se uperilo prstom na one koji se nisu pojavili na sastanku. Frenk Kostelo, Mejer Lanski i Čarli Lučano bili su glavni osumnjičeni da su policiji najavili dešavanja u Apalačinu i tako uspeli da ponize Vita Đenovezea i još jednom onemoguće njegove planove o preuzimanju mafije. Poseban začin u celoj priči je Karlo Gambino. Postoje neke teorije da je on pomogao osumnjičenoj trojici u razbijanju Apalačinske konferencije. Zašto? Jedna od tema na sastanku trebala je da bude i njegovo potvrđivanje za šefa porodice Mangnano (tj Anastazija). Smatra se da je lukavi Gambino uvideo da će Vito postati prejak i shvatio da mu je bolje da svog dojučerašnjeg saveznika oslabi dok je to još moguće. Formalno ili ne, pozicija šefa porodice Mangano je svakako njegova, Đenoveze mu više nije trebao. I on je bežao kroz šume u Apalačinu ali očigledno sa zadovoljnim smeškom i na taj način najavio sebe kao novog velikog igrača u svetu američkog podzemlja.
Dok je Đenoveze još lizao rane nastale u Apalačinu, znao je da će pre ili kasnije morati da se reši Kostela, Lučana i Lenskog. U ulogu Karla Gambina još nije sumnjao. Don Vito je pogrešio pretpostavljajući da ima vremena za akciju jer je bio ubeđen u svoju nadmoć i da njegovi neprijatelji neće rizikovati otvoreni sukob. Ratovanje nije bilo ni potrebno, njihovo lukavkstvo je bilo sasvim dovoljno.
Kostelo, Lenski i Lučano su znali koliko je strastveno Đenoveze bio upetljan u poslove sa heroinom. Profit koji mu je donosila trgovina drogom bio mu je najslađa zarada i oni su odlučili da to okrenu protiv njega. Potpomognuti Karlom Gambinom, sakupili su 100.000$ i obećali zaštitu nižerazrednom portorikanskom dileru Nelsonu Kantelopsu ukoliko bude lažno svedočio protiv Đenovezea.
Po Kantelopsu, on i Đenoveze su zajedno dogovorili veliki posao sa heroinom. Nijedna osoba sa bilo kakvim kredibilitetom u podzemlju ili pravosuđu nije bila uverena u tačnost informacija koje je izneo ali je savezna vlada ovoga puta odlučila da ne bude previše znatiželjna. Pravosuđe je 4. aprila 1959. godine osudilo Đenovezea na 15 godina zatvora i na taj način stavilo tačku na njegovu impozantnu mafijašku karijeru.
Prema izjavama Džoa Valačija, Đenoveze je iz zatvora nastavio da kontroliše porodične aktivnosti. Ipak, nameštaljka sa heroinom je ostavila trajne posledice po njegovo ponašanje. Postao je toliko paranoičan da je naredio ubistvo Tonija Bendera, čoveka koji mu je bio potpuno odan i izvršavao njegova naređenja napolju.
PRIVATAN ŽIVOT I ONA DRUGA PORODICA
Prvi brak mafijaškog bosa bio je sa Donatom Ragone, koja umire 1931. od tuberkuloze. O manjku ljubavi je suvišno govoriti jer je Đenoveze ubrzo nakon njene smrti najavio novi brak sa Anom Petiljo. Da stvar bude gora, Ana je već bila udata ali dobro, kao da je to prepreka za ambicioznog udvarača?
Početkom marta 1932. Gerard Vernotiko, suprug Ane Petiljo, pronađen je mrtav na krovu jedne zgrade na Menhetnu. Krajem marta iste godine, organizovano je venčanje i Ana Petiljo menja prezime u Đenoveze. Zanimljivo je da je Vito bio Anin dalji rođak sa majčine strane. Par je ubrzo dobio sina Filipa a Vito je osim o njemu brinuo i o Nensi, ćerki iz svog braka sa Donatom, kao i o Meri, Aninoj ćerki iz prvog braka. Na izgled skladna italijanska porodica, svoje gnezdo je svila u luksuznom apartmanu na Petoj aveniji. Nešto kasnije, ta zgrada će godinama kasnije postati dom i holivudskoj legendi Marlonu Brandu.
Bežeći od smrtne kazne u daleku Italiju, Vito je zadužio Anu da nadgleda ljude koje je on zadužio da vode kontrolu nad njegovim poslovima. Ana ga je nekoliko puta posećivala u Italiji, donoseći mu torbe sa po 50.000 ili 100.000 dolara. Istovremeno, razvijala je sopstveni biznis – gej barove. Koristeći zaštitu mafije i uticaj svog supruga, obezbedila je utočište za LGBT populaciju koja je u to vreme proganjana od strane policije. Držanje ovih klubova u jednom trenutku je pokrenulo i pitanje Aninog seksualnog opredeljenja. Po nekim izvorima, često se upuštala u avanture sa drugim ženama dok je Vito bio u Italiji.
Veruje se da su joj se egzibicije sa igračicama i konobaricama obile o glavu početkom 50-ih. Po mišljenju mnogih, država je ucenila Anu kompromitujućim materijalom i naterala je da svedoči protiv supruga. Zvanično, ona se odlučila na taj korak jer je Vito bio nasilnik a policija joj je obećala zaštitu. Ana je 1952. postala prva „mafijaška snajka“ koja je izašla pred sudiju kao svedok. Tvrdila je kako njen suprug kontroliše lutriju u Nju Džerziju, noćne klubove u Grinvič Vilidžu i trkališta pasa. Vito je sve ovo pokušao da diskredituje pokretanjem kontra tužbe ali je po odbacivanju oba slučaja ipak oprostio Ani, verovatno zbog saznanja da je bila primorana na sve to. Krv je, naravno, morala da padne pa Vito naređuje ubistvo Stivena Fransa, gangstera kojem je po odlasku u Italiju naredio da pazi na Anu, a koji se po svemu sudeći upustio u ljubavnu aferu sa gazdinom suprugom. Bar je Vito bio ubeđen u to.
POSLEDNJI POZDRAV, DON VITONE
Svedočenje Džozefa Valačija 1963. bio je poslednji ekser u sanduku za karijeru Vita Đenovezea. Komisija ga je pritiskala da se nekako reši Valačija i spreči njegovo dalje otkrivanje mafijaških tajni. I ovaj put, Đenoveze je bio odgovoran jer je Valači bio njegov čovek i u zatvoru je došlo do nesporazuma među dojučerašnjim saradnicima. Poljubac koji mu je Đenoveze uputio Valači je prepoznao kao “poljubac smrti” i u strahu za svoj život greškom ubio jednog zatvorenika. Kako bi izbegao smrtnu kaznu i od države i od Đenovezea, Valači odlučuje da svedoči.
Đenoveze je ostatak života u zatvoru provodio mirno. Neki kažu da je došlo i do pomirenja između njega i Kostela kada je Frenk završio u zatvoru zbog utaje poreza. 1969. godine, don Vito umire u svojoj ćeliji, što je dokaz da puka snaga nije dovoljna za preuzimanje organizovanog kriminala u Americi. Sedamdesetih godina prošlog veka, izjave pripisane Lučanu, kasnije potvrđene od strane Mejera Lanskog, otkrile su kako je mafija vladu načinila svojim saveznikom u rešavanju don Vita, što jasno govori koliko je bio opasan igrač. Đenoveze počiva na groblju u Kvinsu a godinama kasnije, pored njega će biti sahranjena i bivša supruga Ana.
