Salvatore Marancano: PRVI I POSLEDNJI ŠEF NAD ŠEFOVIMA
Na vrhuncu moći, Marancano je bio toliko snažan da je sastavio spisak za odstrel koji je sadržao dobro poznata imena kao što su Laki
Obaveštenje: Dostava poručenih proizvoda 2-5 radnih dana.
Obaveštenje: Dostava poručenih proizvoda 2-5 radnih dana.
Familija Bonano je jedina od pet originalnih njujorških porodica uspostavljenih 30-ih godina koja i danas nosi ime svog osnivača. Iako Džozef Bonano nije bio na vlasti od sredine 1960-ih, na njegovo mesto nikada nije došao neko dovoljno uticajan (ili ambiciozan) kome bi podzemlje odalo tu čast i nazivalo porodicu po njemu umesto po starom Džou Banani.
Ova organizacija je nastala na tememljima porodice koju je osnovao Salvatore Marancano, pobednik Kastelamareškog rata. Posle samo nekoliko meseci je ubijen po nalogu Lakija Lučana koji zatim reformira Marancanovu postavku kriminala u Njujorku. Džozef Bonano je imao samo 26 godina kada je 1931. stao na čelo porodice posle Marancanovog ubistva. I dan danas, Bonano je najmlađi „kum“ u istoriji mafije. Isprva, ova familija je bila jedna od najmanjih u gradu ali je dugo godina bila veoma usko povezana i izuzetno profitabilna. Zbog ograničenog ljudstva, Džo je uvek nastojao da bude u paktu sa jednim ili čak dvojicom drugih šefova kako bi osigurao svoj položaj u hijerarhiji mafije. Sve do međusobnog sukoba, godinama kasnije, Džo se mogao uzdati u svog rođaka Stefana Magadina – šefa porodice iz Bufala i u Džoa Profačija – sa kojim je bio veliki prijatelj, sve do Profačijeve smrti 1962.
Najveće količine novca slivale su se u porodičnu kasu iz italijanske lutrije, kladonica i kocke generalno, zelenašenja i – iako je to uvek poricao – narkotika. Kada je njegov naslednik Karmine Galante otišao u zatvor početkom 1960-ih, bilo je upravo zbog internacionalnog lanca trgovine heroinom. Do početka 2000-ih Bonanovi su se smatrali jednim od glavnih dobavljača heroina na teritoriji Njujorka.
Period nakon Profačijeve smrti 1962. unosi nemir kod Bonana i sve više postaje opsednut idejom da mu neki od ostalih šefova – naročito Karlo Gambino, Tomi Lukeze pa čak i Stefano Magadino – pripremaju zaveru iza leđa. Osećajući se odbačenim i namerno udaljenim od strane ove trojice, planira kontranapad sa ciljem da se reši nekoliko šefova, uključujući i ovu trojicu. Ovaj plan smatra se njegovim pokušajem da postane “šef svih šefova”. U savezništvu sa Džoom bio je Profaćijev naslednik i rođak supruge Bonanovog najstarijeg sina, Džozef Maljoko. Kada je Maljoko prosledio naređenje za Gambinovo ubistvo jednom od svojih najiskusnijih vojnika, Džou Kolombu, zavera je pala u vodu. Kolombo je sabrao dva i dva i shvatio da mu je bolje da se prikloni suparničkoj strani.
Preplašeni Maljoko je pred Komisijom sve priznao i zauzvrat mu je dozvoljeno da se povuče iz sveta kriminala (tada je već bio ozbiljno bolestan i bilo je pitanje dana kada će umreti). Bonano sa druge strane, ništa nije hteo da prizna i nije mu palo na pamet da se pojavi pred parlamentom mafije. Umesto toga se pritajio preusmerio svu energiju na širenje interesa porodice u Arizoni i Kanadi. Ukoliko već nije mogao da širi svoju teritoriju u Njujorku, zaposeo je druge države gde je uticaj mafije bio slabiji.
Svestan činjenice da neće zauvek biti mlad, Bonano je počeo da priprema svog sina Bila da preuzme kontrolu nad porodicom. Ovo je naišlo na žestok otpor unutar porodice, jer mnogi nisu smatrali Bila dostojnog pozicije šefa. Do tada su već mnogi gangster bili generalno razočarani Bonanovim šefovanjem, osećajući da je njegov interes da se proširi van Njujorka negativno uticao na glavne izvore prihoda – bruklinske operacije.
Osećajući se izdanim od strane Bonana, Komisija je smatrala da je on izgubio sva prava da rukovodi familijom pa su pokušali da na njegovo mesto poture Gaspara Di Gregoria. Kao rezultat te akcije, porodica se podelila na dve frakcije – polovina je stala uz Di Gregoria a ostatak je i dalje polagao podršku Bonanovima. U oktobru 1964. Džo je kidnapovan ispred luksuznog apartmana na Park Aveniji. Ni danas nije razjašnjeno da li je matori Bonano kidnapovao samoga sebe jer je trebao da se pojavi na saslušanju pred saveznom porotom ili je to bilo maslo suparničkih porodica. U svakom slučaj, Bil Bonano je ostao sam. Ishod ovih događaja doveo je do “Banana rata”, unutrašnjeg sukoba čijem su posprdnom imenu kumovali mediji.
Početkom 1966. frakcija okupljena oko Di Gregoria je uspela da namami neiskusnog Bila i njegove pristalice na “mirovni” sastanak, samo da bi iz zasede pokušale atenat i okončale dalje nemire. Iako je te večeri ispaljeno više od 100 hitaca, niko nije bio ni ogreban. Nezadovoljna Di Gregoriovom nesposobnošću da se izbori sa mlađim Bonanom, Komisija ga je naterala da abdicira sa funkcije “šefa” i ustupi mestu Polu Skjaki, bliskom prijatelju Karla Gambina.
U maju te godine se, međutim, niotkuda pojavio stariji Bonano, odbijajući da kaže gde je bio prethodnih 19 meseci. Zvanično, bio je otet od strane Komisije i na kraju pušten uz obećanje da će trajno napustiti familiju i povući se sa Bilom u Arizonu. Džo naravno nije ispunio obećanje već je iskoristio svoje iskustvo i preokrenuo sukob u svoju korist. Snage Pola Skjake nisu uzvratile ni približno udaraca koliko su primile – jedan po jedan, padali su pred Bonanovim ubicama. Ono što nije uspela Komisija, Bonanu je odradio srčani udar 1968. godine. On je totalno usporio ostarelog Džoa i konačno ga primorao da položi oružje i vrati se u Arizonu. Posle dodatnih pregovora, Džo je pristao da zadrži svoje poslove na zapadu, dok su bruklinski interesi pripali Polu Skjaki, kasnije Nataleu Evoli pa zatim Filipu Rasteliju, koji su se jedan za drugim menjali na poziciji šefa.
Snovi Komisije, ili barem Gambinovi snovi, o slaboj i podređenoj porodici Bonano razbijeni su povratkom Karminea Galantea iz zatvora. Izraz “lud kao struja” nikog nije bolje opisivao od Galantea, kojem nije dugo trebalo da po izlasku preuzme totalnu kontrolu nad familijom i uspostavi bespogovorni autoritet. Ako je Komisija bila nezadovoljna Bonanom, Galanteov dolazak ih je totalno izbacio iz koloseka, pogotovo posle Gambinove smrti 1976. Njujorška štampa se složila u jednom – Galante je postao novi pretendent na poziciju “šefa svih šefova”. Raširio je trgovinu narkoticima i bio je apsolutni strah i trepet za ostale šefove. Kombinovanim sporazumom, ne samo njujorških već i ostalih bitnih imena u podzemlju, odlučeno je da se na Galantea mora udariti što jače. Govorilo se da je čak i omraženi Bonano konsultovan pre nego što je Galante ubijen, što samo govori o poštovanju koje je, posle svega, i dalje uživao.
Čuvene fotografije Galanteovog leša u bašti restorana “Džo i Meri” obišle su svet. Komisija je konačno mogla da odahne kada je Rasteli izašao iz zatvora i ponovo preuzeo kormilo porodice. Taman kada su stvari počele da se vraćaju u normalu, Bonanove je potresao najveći skandal na sceni podzemlja. Agent FBI, Džozef Pistone se pod lažnim imenom Doni Brasko ubacio u redove porodice i umalo bio primljen kao punopravan član. Zahvaljujući njegovoj akciji, Bonanovi su bili desetkovani i izbačeni iz Komisije, što će im u narednom periodu dobro doći. Rasteli je uhapšen sredinom 80-ih ali se njemu, za razliku od nekih šefova koji su zajedno optuženi u slučaju „Komisija“, sudilo posebno baš zbog toga što je porodica izgubila svoje mesto u parlamentu mafije. Na taj način, Bonanovi su u neku ruku pošteđeni od strane FBI.
Skoro decenija je bila potrebna novi šef, Džo Masino, povrati staru snagu familiji. Tome je doprinelo i slabljenje drugih njujorških porodica pogođenih u raznim RIKO slučajevima. Do kraja 90ih, familija Bonano je brojala blizu 100 članova i tako se približila Gambinovima na vrhu organizovanog kriminala.
Masinova besprekorna vladavina završena je neslavno 2004. godine. Kako bi izbegao smrtnu kaznu odlučuje da se nagodi sa državom. Da to nije uradio, postao bi prvi šef u istoriji mafije koji je pogubljen.
Dužnost šefa je nakon 2004. počela da se prebacuje sa jednog na drugog ganstera. Prvi je tu funkciju vršio Vinsent Bašano koji je ubrzo uhapšen i osuđen na doživotnu robiju. Tek 2013. Majkl Mankuzo zvanično preuzima porodicu. Sve do danas, Bonanovi su svoje prisustvo u Njujorku potvrđivali raznim hapšenjima, uglavnom za iznudu i trgovinu narkoticima. Godine 2020. italijanska policija je u saradnji sa FBI otkrila snažne veze između ove porodice i mafijaške grupe iz Kastelamareze Del Golfa, odakle je poreklom i sam Džo Bonano, prvi šef i osnivač.
Na vrhuncu moći, Marancano je bio toliko snažan da je sastavio spisak za odstrel koji je sadržao dobro poznata imena kao što su Laki
Džozef Bonano je uvek i isključivo o sebi mislio kao čoveku kome je tradicija sve i kome su reputacija i ime iznad svega. Priča
