Obaveštenje: Dostava poručenih proizvoda 2-5 radnih dana.
Laki Lučano, jedan od pobednika nakon rata mafije početkom 30-ih godina, rekonstruisao je kriminalne porodice koje je, poput plena, prethodno raspodelio pokojni Salvatore Maranzano. Laki je zadržao pravo na bandu Džoa Maserije a koja je sad nosila ime porodica Lučano. Carstvo koje je nastalo pod njegovim kormilom decenijama će ostati najveća i najmoćnija porodica u Sjedinjenim Državama.
Lakijev odlazak u zatvor 1936. zbog organiovanja prostitucije, na čelo organizacije dovodi Frenka Kostela. Po pravilu, tu funkciju je trebao da preuzme njegov zamenik, Vito Đenoveze, ali je on imao svojih problema sa zakonom. U strahu od krivičnog gonjenja zbog ubistva, Đenoveze beži u Italiju gde uspeva da se sprijatelji sa Musolinijevim saradnicima.
Kostelo nije bio tipičan primer mafijaškog Dona. Malo vremena je posvećivao porodičnim poslovima, jer je većinu energije trošio na širenje sopstvenog kriminalnog carstva sa Mejerom Lanskim– od Njujorka do Nju Orleansa pa zatim od Las Vegasa do Havane na Kubi. Kao rezultat toga, Kostelo je svojim kapetanima priuštio znatnu nezavisnost u vođenju poslova i ekipa. Zbog ovakvog rukovođenja, porodica Lučano je, u odnosu na ostale, u svojim redovima imala najviše milionera (preko 50). Ovo i Kostelova ekspertiza u političkim vodama – zbog kojih je nazvan „Premijer podzemlja“ – učinili su ga veoma popularnim među svojim ljudima.
Kraj Drugog svetskog rata donosi prve unutrašnje nemire. Lučano je, zahvaljujući doprinosu u borbi protiv nacista, oslobođen ali i zauvek proteran u Italiju. Istovremeno, Đenoveze se vraća i svu energiju usmerava na preuzimanje porodice od Kostela. Frenk je, srećom, uvideo šta mu se sprema pa je blagovremeno pomogao Albertu Anastaziji da preuzme porodicu Mangano i od njega napravi čvrstog saveznika u držanju Đenoveza na distanci.
Porodica Lučano zvanično menja ime u porodica Đenoveze 1957. godine. Posle organizacije Anastazijinog ubistva i neuspešnog atentata na Kostela, Vito uspeva da se domogne trona. Albertovu porodicu predaje Gambinu i smatra ga za pouzdanog saveznika ali upravo će on biti deo mehanizma koji će mu onemogućiti dalje napredovanje i samopromociju u “šefa svih šefova”.
Vitova dugo očekivana vladavina nije potrajala. Lučano i Kostelo, udruženi sa Lanskim i Gambinom, namestili su Đenovezea policiji tako što su pronašli lažnog svedoka i dobro ga nagradili u zamenu za svedočenje o Vitovoj direktnoj umešanosti u trgovinu heroinom. Ispostaviće se da je Don Vito zauvek sklonjen sa ulica jer će nakon 10 godina preminuti u zatvoru.
Za tih 10 godina, Vito je uspevao da održava vlast spolja (putem Džerija Katene i Tonija Bendera) ali je njegova moć evidentno slabila. Nakon što se rešio i Katene (Bender se sam povukao zbog lošeg zdravlja), Đenoveze je svoje naredbe prenosio preko Tomija Ebolija. Polako ali sigurno, porodica je gubila snagu.
Gambino je sve ovo strpljivo posmatrao sa strane. Kao nekada Lučano, Karlo je tokom 60ih postao de fakto šef nad šefovima, iako se to nikada nije ozvaničilo. Kao bitan šraf u mehanizmu Američke mafije, morao je nešto da preuzme povodom koprcanja porodice Đenoveze pod nespretnom vladavinom Tomija Ebolija, čija je eliminacija ubrzo organizovana. Ebolijeva smrt oslobodila je poziciju šefa porodice koju je brže-bolje popunio Frenk Tieri – Gambinov najbliži prijatelj među Đenovezeima i veoma popularan unutar porodice. Tieri je borgati vratio staru snagu dok je svoju odanost besprekorno poklanjao Don Karlu. Tierijeva moć dostigla je vrhunac posle smrti Karla Gambina 1976. što je doprinelo u vraćanju poštovanja koje je porodica uživala ranije.
Pet godina kasnije umire i Frenk, što dovodi do naglog zaustavljanja prosperiteta porodice Đenoveze. Policija više nije uspevala da isprati dešavanja u vrhu familije pa nisu mogli sa sigurnošću da tvrde ko je zvanično na njenom čelu. Neki su tipovali na Filipa Lombardija, dok su drugi upirali prstom u Tonija Salerna. Kako god bilo, savezna vlada je u čuvenom slučaju “Komisija” sredinom 80ih, markirala Salerna kao glavu porodice.
U ovom periodu, Đenovezei su po snazi još uvek bili iza Gambinovih – sa ogromnim uticajem u kockanju, iznuđivanju, trgovini narkoticima i zelenašenju. Porodica je održavala značajne interese na dokovima Bruklina i Nju Džerzija, distribuciji pornografije na Tajms Skveru i muljažama sa sindikatima. Krajem 80ih, brojali su oko 200 članova sa još četiri puta više saradnika.
Ono što policija dugo nije mogla da shvati jeste uloga Vinsenta Đigantea u kontrolisanju familije. Pulen Vita Đenovezea je vladao čvrstom rukom u Grinvič Vilidžu i pretpostavlja se da je on preuzeo vladavinu od Filipa Lombardija, pritom koristeći Salerna kao isturenu figuru pred očima javnosti. Tek pošto je Debeli Toni Salerno osuđen u slučaju “Komisija”, FBI je polako počeo da sklapa širu sliku i pažnju usmerava na Đigantea. Kako bi izbegao zatvor, Vinsent je pribegao pomalo neracionalnim metodama tako što je, bukvalnim rečima, glumio ludilo. Ulicama Njujorka je šetao u bade mantilu, svađajući se sa pticama i skupljajući pikavce sa pločnika samo da bi dokazao da je nesposoban da se stara o samome sebi a kamoli o mafijaškom klanu. Kada je maska napokon pala a Đigante završio u zatvoru, njegovu funkciju su vršili Liborio Belomo, Dominik Ćirilo, Meju Ianelo i Deni Leo.
Pod Điganteom, porodica je doživela svoj ponovni procvat i početkom 90ih ponovo zauzela primat među mafijaškim organizacijama u državi. Ta pozicija se očuvala do danas. FBI nikada zvanično nije potvrdio ko je stao na Vinsentovo mesto šefa porodice jer sa Đenovezeima nikada ništa nije zasigurno. Decenijama su se pokazivali kao vrsni maheri kada je u pitanju varanje policije. Čak i danas postavljaju kapetane na isturene pozicije kako bi skrenuli pažnju sa onih koji zapravo vode porodicu.
Ogromna snaga porodice Đenoveze proizašla je iz nekoliko faktora. Među drugim gansterima, nosila je nadimak “Ajvi Liga” (naziv za najprestižnije koledže u Americi) – verovatno jer je imala i najveći broj pripadnika koji su završili visoke škole i fakultete. Samim tim, bili su mnogo oprezniji na obaraču i probleme su rešavali na druge načine, promišljenije. Od ostalih faktora, treba navesti da im brojnost nikada nije bila najbitnija – svoje članove su dobro proveravali pre primanja i za svakog novog člana su morala da garantuju dva veterana. Na taj način, smanjivao se broj potencijalnih cinkaroša. Kada smo već kod njih, zakon ćutanja je takođe doprineo moći ove porodice. Od samog nastanka, samo devet njenih članova se odlučilo za saradnju sa državom.
Bez ikakve sumnje, Čarls Laki Lučano je najuticajniji italo-američki gangster koji je ostavio daleko veći trag u istoriji od drugih pripadnika mafije, pa čak i
U mnogim aspektima je Đenoveze, koji je više voleo da ga zovu „Don Vito“, imao sve kvalifikacije da postane šef šefova. Bio je jedan
