Sredinom 1920-ih, Džo Maserija je bio neprikosnoveni šef najveće italijanske bande u Njujorku. Njegov uspon na poziciju najmoćnijeg kriminalca u gradu prožet je izdajom, izuzetnom srećom i njegovom spremnošću da drugome oduzme život. Više nizak nego visok, natečenih obraza i sitnih očiju, Đuzepe je bio poznat pod nadimkom „Kinez“. Međutim, vremenom je sebi dodelio novi i prikladniji – Gazda Džo . Samim tim, prvi je upotrebio taj pridev kako bi sebe istakao na čelu mafijaške skupine umesto tradicionalnog sicilijanskog izraza „Otac“. Kao što je slučaj i sa njegovim neprijateljem Salvatoreom Marancanom, život Gazda Džoa je nezaobilazni segment u priči o Američkoj mafiji. Ono što će ipak biti mnogo važnije za njenu istoriju, biće Džoova smrt.
BEKSTVO SA SICILIJE
Gazda Džo je rođen kao Đuzepe Maserija u blizini Agrigenta na Siciliji. Nije imao braće ni sestara a otac mu je po zanimanju bio krojač. U tinejdžerskim danima seli se u Marsalu u blizini Trapanija i ubrzo upada u prve nevolje – već sa sedamnaest godina, Maserija je ubio čoveka. Bez puno aduta u rukama, odlučuje da pobegne čak do Sjedinjenih Država gde bi, zbog nepostojanja zakona o izručivanju, bio potpuno siguran.
Među prvim osnovanim mafijaškim familijama u Njujorku bila je porodica Morelo, na čelu sa braćom Đuzepeom i Nikolasom. Morelovi su bili stacionirani u istočnom Harlemu a primat u italijanskom podzemlju su zauzeli najviše zahvaljujući svojoj brojnosti i silnom kapitalu stečenom ucenjivačkim metodama Crne ruke. Bitan faktor u celoj priči je i naš begunac sa Sicilije koji se Morelovima pridružio kao batinaš odmah po dolasku u Njujork 1903. godine.
Za samo par godina u gradu, Maserija je više puta dozvolio da bude uhapšen, uglavnom zbog iznude i provala. Sve češći boravci u zatvoru nisu ni malo uticali na njegov životni put. Po izlasku, uvek bi se vraćao na ulice Harlema i Menhetna, dokazujući se kao beskrupulozni grubijan. Kako je stasavao u tipičnog gangstera, tako je stasavao i njegov ego. Smatrao je sebe potpuno ravnopravnim sa najistaknutijim ubicama Morelove bande, Ignjaciom Lupom i Ćirom Teranovom.
Period Maserijinog uspona počinje 1913. godine kada i Morelo i Lupo završavaju u zatvoru. Salvatore D’Akvila i Gaetano Reina su se već odvojili iz bande i osnovali sopstvene, težeći ka preuzimanju što većeg dela Morelovih reketa. Sa pomenutim naletom samopouzdanja i vakuumu u vrhu bande, Đuzepe je takođe za sobom povukao jedan deo organizacije. Ostali članovi su potpuno nespremno dočekali ovo rasipanje ali je pretnja iz Bruklina u vidu Kamore bila mnogo važnija. Srećom po glavnog aktera ove priče, kamoristi uspevaju da smaknu Nikolasa Morela, zamenika i najdalekovidijeg u porodici. Sami lideri Kamore su takođe spakovani iza brave zbog ubistava koja su se desila tokom 1916, što je značilo da Džo može nesmetano da raskomoti.
ČOVEK KOJI IZBEGAVA METKE
Posmatrajući period sa početka 20-ih godina prošlog veka, stiče se utisak da je podzemlje bilo u totalnoj konfuziji, prošarano pretežno nestabilnim savezništvima. Salvatore D’Akvila je sa svojom bandom stekao zavidnu moć a ujedno ga je proganjala i ambicija da postane šef nad šefovima. Na tom putu mu je smetala Morelova banda i njen skoro pa samostalni ogranak Džoa Maserije.
Zmiji se seče glava, pa je tako prvi zadatak za D’Akvilinog dželata, Umberta Valentija, bio Vinćenco Teranova, koji je preuzeo Morelove nakon Nikolasove smrti. On se nije pokazao kao teška meta za Valentija i njegove ljude, pa je sva pažnja već sutradan preusmerena na Džoa Maseriju, koji za razliku od svog prethodnika, nije bio poput glinenog goluba. Prvi Valentijev napad je bio poprilično neuspešan – umesto Maserije i njegovih telohranitelja, iz kola u prolazu je uspeo da pogodi samo nekoliko slučajnih prolaznika. Međutim to ga nije pokolebalo. Paralelno sa svim tim dešavanjima, Morelo i Lupo izlaze iz zatvora. Lupo, uvidevši da je njegovo vreme prošlo, odlučuje da se povuče, dok je Morelo pobegao od D’Akvile na Siciliju.
Sredinom 1920-ih, Džo Maserija je bio neprikosnoveni šef najveće italijanske bande u Njujorku. Njegov uspon na poziciju najmoćnijeg kriminalca u gradu prožet je izdajom, izuzetnom srećom i njegovom spremnošću da drugome oduzme život. Više nizak nego visok, natečenih obraza i sitnih očiju, Đuzepe je bio poznat pod nadimkom „Kinez“. Međutim, vremenom je sebi dodelio novi i prikladniji – Gazda Džo . Samim tim, prvi je upotrebio taj pridev kako bi sebe istakao na čelu mafijaške skupine umesto tradicionalnog sicilijanskog izraza „Otac“. Kao što je slučaj i sa njegovim neprijateljem Salvatoreom Marancanom, život Gazda Džoa je nezaobilazni segment u priči o Američkoj mafiji. Ono što će ipak biti mnogo važnije za njenu istoriju, biće Džoova smrt.
BEKSTVO SA SICILIJE
Gazda Džo je rođen kao Đuzepe Maserija u blizini Agrigenta na Siciliji. Nije imao braće ni sestara a otac mu je po zanimanju bio krojač. U tinejdžerskim danima seli se u Marsalu u blizini Trapanija i ubrzo upada u prve nevolje – već sa sedamnaest godina, Maserija je ubio čoveka. Bez puno aduta u rukama, odlučuje da pobegne čak do Sjedinjenih Država gde bi, zbog nepostojanja zakona o izručivanju, bio potpuno siguran.
Među prvim osnovanim mafijaškim familijama u Njujorku bila je porodica Morelo, na čelu sa braćom Đuzepeom i Nikolasom. Morelovi su bili stacionirani u istočnom Harlemu a primat u italijanskom podzemlju su zauzeli najviše zahvaljujući svojoj brojnosti i silnom kapitalu stečenom ucenjivačkim metodama Crne ruke. Bitan faktor u celoj priči je i naš begunac sa Sicilije koji se Morelovima pridružio kao batinaš odmah po dolasku u Njujork 1903. godine.
Za samo par godina u gradu, Maserija je više puta dozvolio da bude uhapšen, uglavnom zbog iznude i provala. Sve češći boravci u zatvoru nisu ni malo uticali na njegov životni put. Po izlasku, uvek bi se vraćao na ulice Harlema i Menhetna, dokazujući se kao beskrupulozni grubijan. Kako je stasavao u tipičnog gangstera, tako je stasavao i njegov ego. Smatrao je sebe potpuno ravnopravnim sa najistaknutijim ubicama Morelove bande, Ignjaciom Lupom i Ćirom Teranovom.
Period Maserijinog uspona počinje 1913. godine kada i Morelo i Lupo završavaju u zatvoru. Salvatore D’Akvila i Gaetano Reina su se već odvojili iz bande i osnovali sopstvene, težeći ka preuzimanju što većeg dela Morelovih reketa. Sa pomenutim naletom samopouzdanja i vakuumu u vrhu bande, Đuzepe je takođe za sobom povukao jedan deo organizacije. Ostali članovi su potpuno nespremno dočekali ovo rasipanje ali je pretnja iz Bruklina u vidu Kamore bila mnogo važnija. Srećom po glavnog aktera ove priče, kamoristi uspevaju da smaknu Nikolasa Morela, zamenika i najdalekovidijeg u porodici. Sami lideri Kamore su takođe spakovani iza brave zbog ubistava koja su se desila tokom 1916, što je značilo da Džo može nesmetano da raskomoti.
ČOVEK KOJI IZBEGAVA METKE
Posmatrajući period sa početka 20-ih godina prošlog veka, stiče se utisak da je podzemlje bilo u totalnoj konfuziji, prošarano pretežno nestabilnim savezništvima. Salvatore D’Akvila je sa svojom bandom stekao zavidnu moć a ujedno ga je proganjala i ambicija da postane šef nad šefovima. Na tom putu mu je smetala Morelova banda i njen skoro pa samostalni ogranak Džoa Maserije.
Zmiji se seče glava, pa je tako prvi zadatak za D’Akvilinog dželata, Umberta Valentija, bio Vinćenco Teranova, koji je preuzeo Morelove nakon Nikolasove smrti. On se nije pokazao kao teška meta za Valentija i njegove ljude, pa je sva pažnja već sutradan preusmerena na Džoa Maseriju, koji za razliku od svog prethodnika, nije bio poput glinenog goluba. Prvi Valentijev napad je bio poprilično neuspešan – umesto Maserije i njegovih telohranitelja, iz kola u prolazu je uspeo da pogodi samo nekoliko slučajnih prolaznika. Međutim to ga nije pokolebalo. Paralelno sa svim tim dešavanjima, Morelo i Lupo izlaze iz zatvora. Lupo, uvidevši da je njegovo vreme prošlo, odlučuje da se povuče, dok je Morelo pobegao od D’Akvile na Siciliju.
Prolazili su meseci od prvog susreta Maserije i Valentija i delovalo je da su se strasti smirile. A onda je, u avgustu 1922. Maserija ponovo postao lovina. Izašao je sa nekoliko telohranitelja na ulicu a tamo ga je dočekao Valenti sa svojim ljudima. Rafalima su isekli Đuzepeove zaštitnike, dok se bucmasta pojava saginjala i bežala po ulici kao da je znala kojom putanjom lete meci oko nje. Valenti je krenuo za Maserijom do prodavnice u koju se ovaj sklonio i iz neposredne blizine, kroz izlog, ispalio još jedan rafal. Na njegovo zaprepašćenje (a verovatno i na Maserijino), nijedan projektil nije pogodio metu. Frustriran ovakvim ishodom i upozoren policijskim sirenama, napadač je napustio mesto zločina. Nešto kasnije, policija je upala u Maserijin stan a scena koju su tamo zatekli ih je pomalo sablasnula. Đuzepe Maserija je sedeo na krevetu i potpuno bled zurio u zid. Na glavi mu je još uvek bio šešir ukrašen rupama od metaka. Ovaj incident doneo mu je novu dozu poštovanja među kriminalcima i postao je čuven kao „čovek koji izbegava metke“. Reputacija mu je naglo skočila, dok je D’Akvilina krenula sa opadanjem.
Navodno umoran od skrivanja i ratovanja, Maserija je organizovao sastanak između njega, Morela i Valentija. Ono što okoreli ubica Valenti nije znao, jeste da su Morelo i Maserija pronašli zajednički jezik, prisetili se nekih lepših vremena i složili se da su za raspad njihove nekadašnje familije krivi Salvatore D’Akvila i Umberto Valenti. Po dolasku u restoran, okrivljeni Umberto je shvatio da mu se sprema zamka. Džo se, normalno, nije ni pojavio te večeri. Umesto toga, poslao je svoje ljude da dočekaju Valentija i jednom zauvek stave tačku na njegov život. Prozrevši nameštaljku, Valenti se uhvatio u beg ali nije daleko umakao pre nego što su ga stigli hici mladog Salvatorea Lukanije, nove snage u podzemlju.
GAZDA DŽO
Valentijevo ubistvo je dovelo znatnog slabljenja njegove organizacije i puškaranje je, barem privremeno, obustavljeno. Maserija je de fakto preuzeo Morelovu bandu a Đuzepea je proglasio svojim savetnikom. Obe strane su bile zadovoljne i na miru su mogli da uživaju u svim blagodetima Prohibicije. Maserijin uspeh je delimično proizašao iz razvijenog smisla za procenu ličnosti, vrline u koju je imao puno poverenje. Trojica njegovih najjačih aduta , koji su kao dečaci došli u Ameriku bili su Salvatore Lukanija, Frančesko Kastilja i Gaetano Lukeze. Lukanija će ostati upamćen kao Čarls Laki Lučano, Kastilja kao Frenk Kostelo a Gaetano kao Tomi Lukeze. Ovaj trio će kasnije postići mnogo više nego njihov sensei, Maserija.
Jedno vreme, činilo se kao da Džo ima samo dve brige. Prva je bila da zadovolji svoju dnevnu potrebu za nenormalnim količinama hrane. Umeo je da pojede tri tanjira paste kao prilog uz glavno jelo. Manjak manira i užasno ponašanje za stolom doneli su mu novi nadimak – Proždriljivi Džo (Joe the Glutton). Drugi problem ticao se podmlatka u organizaciji. Džo je cenio doprinos sve uspešnijeg Lučana ali mu je smetalo što je previše vremena provodio sa Jevrejima, Mejerom Lanskim i Bagzijem Sigelom. Maserija je mrzeo Jevreje i insistirao je da Laki prekine kontakte sa njima. Uzaludno je trošio reči. Ali nije Laki bio jedini svojeglavi poručnik u ekipi. Frenk Kostelo se jedva obuzdavao pod Maserijinim kritikama o prevelikim isplatama političarima i policiji. Dozvoljavao je podmićivanje s vremena na vreme ali je smatrao da njegovi momci ne treba toliko da provode vremena sa njima, jer bi ih političari vremenom iskvarili. Kostelo je žalio svakog glupana koji nije shvatao da je situacija ustvari obrnuta.
Kada su 1928. godine ubijeni Frenki Jejl i Salvatore D’Akvila, došlo je do ponovnog disbalansa u podzemlju Njujorka. Poprilično zgodan rasplet događaja naterao je Džoa na razmišljanje – bio je idealan trenutak da preostale italijanske bande stavi pod svoju kontrolu. Postavljajući marionetu u vidu Manfredija Minea na čelo D’Akviline bande, već je odradio pola posla.
Maserijino dalje uzdizanje počivalo je na nasilnim, krvlju natopljenim temeljima. Predvodio je bandu koja je ubila više od trideset protivnika u borbama za teritorije. Njegov omiljeni izraz za naređivanje ubistva bio je upućivanje vojnika da “sklone taj kamenčić iz njegove cipele”. Do sredine 1929. zvanično je postao “Gazda Džo”, glava najveće organizacije u Njujorku.
KASTELAMAREZE RAT
Opijen uticajem koji je posedovao, Džo je počeo da donosi pogrešne odluke. Zahtevao je da mu ostale bande, savezničke ili ne, odaju počast i priznanje vrhovnog vođe tako što će mu mesečno plaćati 10.000$. Prva na udaru bila je Kastelamareze banda iz Bruklina, sve moćnija sila koja je mogla da pomuti Maserijine račune. Gazda Džo je od nje hteo da napravi primer ostalima i to mu je isprva i uspevalo. Vođa Kastelamarezea, Nikolo Širo, platio je danak a zatim se povukao sa mesta šefa. Biće da se povukao i iz života, jer mu se od tog trenutka gubi svaki trag.
Jačina Kastelamareza bila je previše primaljiva da bi se Džo držao po strani. Kao sa D’Akvilinom bandom, pokušao je da nametne svog čoveka Džoa Parina i tako, putem njega, kontroliše još jednu značajnu grupu u podzemlju. Međutim, Kastelamarezi su imali druge planove – prozreli su Maseriju i ubrzo ubili Parina u lokalnom restoranu.
Uprkos Džoovim naporima da instalira svog kandidata, Kastelamarezi su pronašli idealnog vođu. Bio je to Salvatore Marancano, uglađeni Sicilijanac velikih vizija koji je u Ameriku došao samo par godina ranije i za taj kratak period napravio sopstvenu imperiju, doprinoseći i ukupnoj snazi svojih zemljaka iz Kastelamare del Golfa. Marancano je pristao da brani interese svojih saboraca i tako postao najveći kamen u Maserijinoj cipeli.
Džo se nije previše brinuo oko predstojećeg sukoba sa Marancanom. Imao je više ljudi, daleko iskusnijih u uličnom ratovanju. Osim Lučana, Kostela i Lukezea – u svom taboru je imao i Džoa Adonisa, Vita Đenovezea, Alberta Anastaziju, Karla Gambina, Vilija Moretija – predvođene iskusnim Đuzepeom Morelom.
Izričito Marancanovo odbijanje da Džou plaća 10.000 dolara mesečno i na taj način prizna njegovu superiornost u podzemlju dovela je do najznačajnijeg okršaja u istoriji Američke mafije – Kastelamareškog rata. Najznačanije žrtve, među mnogima, bile su iz Maserijinog tabora. Gaetano Reina je ubijen u februaru 1930. i njegova smrt vodi se kao zvaničan početak rata. Nešto kasnije, ubijen mu je i konsiljere Đuzepe Morelo. Besan zbog ovakvog gubitka, uzvraćao je udarce. A zatim Marancano njemu i tako u krug, bez većih promena na tasu moći, narednih 19 meseci.
KADA ĐAVO MEŠA KARTE
Iako je bio u samom vrhu Maserijine organizacije, dvadesetdevetogodišnjeg Lučana su brinule svakodnevne pucnjave, eksplozije i leševi razbacani po ulicama. Rat je primorao policiju da se meša u većoj meri nego inače i maltene potpuno stopira poslove širom grada. S obzirom na srazmere ovog sukoba i sile koje su se u njemu našle, krizu su osetili i kriminalci koji su ostali neutralni.
Lučanova frustriranost je, ustvari, datirala još iz predratnog perioda.Gazda Džo je u korenu odbacivao svaku njegovu viziju o modernizaciji posla i ulaska u nove rekete. Zadovoljan lakom zaradom koju su donosili prostitucija i krijumčarenje alkohola, kratkovidi Maserija nije bio dostojan Lakijevih vizija. Lučanove poslovne ideje uključivale su saradnju sa drugim italijanskim i neitalijanskim bandama kako bi se smanjili rizici otimanja pošiljki alkohola kao i mogućih sukoba. Pored toga, želeo je da proširi osnovne poslove i van samog Njujorka – što bi zahtevalo privremeno ili trajno sarađivanje sa jevrejskim i irskim kriminalcima. Zadrti Maserija, koji nije bio voljan da prihvati saradnju čak ni sa nekim sicilijanskim bandama, stavio je veto na bilo kakvu saradnju sa Jevrejima i Ircima. Predstavljajući novu generaciju kriminalaca, Lučano je bio sve prezriviji prema tradicionalnim, prevaziđenim stavovima oličenim u Đuzepeu Maseriji. Da stvar bude gora, kraj rata nije bio ni na vidiku. Morao je da preuzme stvar u svoje ruke.
Naoružan Marancanovim obećanjem o primirju, Lučano je namamio Maseriju obilnim ručkom, partijom karata i navodnom idejom kako da se reše neprijatelja. Tog 15. aprila 1931, Maserija se sa svoja tri telohranitelja dovezao na Koni Ajlend u jednu od svojih omiljenih tratorija, Nuovo Vilu Tamaro, gde se osećao i više nego bezbednim. Pre nego što je desert stigao, Lučano je otišao u toalet. Misteriozno, Maserijini telohranitelji su se takođe povukli kada su u restoran uleteli Džo Adonis, Bagzi Sigel, Vito Đenoveze i Albert Anastazija i osuli paljbu prema Gazdi. Njujork Dejli Njuz je melodramatično preneo da je Maserija u trenutku smrti u ruci držao asa u piku, kartu smrti, koju mu je ustvari njihov novinar ubacio među prste radi savršene fotografije. Za najbitniju žrtvu Kastelamareškog rata niko nije odgovarao. Lučano je bio škrt na rečima i objasnio je gde se nalazio u trenutku pucnjave. Uplašen za sopstveni život, nije izlazio iz toaleta dok se pucnjava nije prekinula. Zvanično, rat je bio završen.
Kraj fascinante priče o usponu neobrazovanog grubijana sa Sicilije povezan je sa početkom nove ere u američkom podzemlju. Lučano je stao na čelo njegove bande i izvojevao mir sa Marancanom, obećavši mu podršku u podeli grada na pet ravnopravnih porodica. Međutim, ubrzo je obojici postalo jasno da će jedan morati da ode. Nove turbulencije u podzemlju brzo su sklonile pokojnog Maseriju sa naslovnih strana. Posle nekoliko meseci, niko ga se više nije sećao a kamoli mislio da se osveti za njegovu smrt. Sahranjen je u Kvinsu u svom voljenom Njujorku.
